Murali u Beogradu – konsenzus, politička poruka ili umetnička provokacija

Pre pet decenija osvanuo je prvi mural u Beogradu. Ali se on ne smatra ključnim za istoriju te umetnosti u prestonici već onaj, u Rajićevoj iz 1984. Te godine zbog njega je autor Čedomir Arsić hapšen. Posle bure u javnosti, podseća istoričarka umetnosti, gradske vlasti su prihvatile mural.

"I važno je za njih kazati da pošto nastaju u javnom prostoru, urađeni su sa dozvolom, znači ili država ili grad se slažu da to bude tu i samim tim su proizvedeni od umetnika koji su zvanično priznati i prihvaćeni u svetu umetnosti", ističe Ljiljana Radošević, istoričarka umetnosti.

A u tom javnom prostoru odavno se šalju i političke poruke. Prve su krenule u Meksiku, nakon revolucije 1920. godine.

Danas su praktično svakodnevica u gotovo svim gradovima u svetu. Prolaznicima poruka ili lik može da se dopadne ili ne.

Komunikolog Voja Žanetić smatra da na zidu treba da bude ono o čemu postoji konsenzus. Jednostavno, kaže, to je javna površina.

"E sad, kad na mural neko stavi nešto oko čega se ne slažemo svi, recimo na primer Bata Stojković na zidu je nesporan. Neko drugi na zidu može biti sporniji od Bate Stojkovića, to onda znači ili da neko pokušava da to na zidu ili postane stvar konsensusa ili ako je toliko sporno da će to biti stvar konsenzusa, onda taj neko faktički želi da nema konsenzusa generalno. Dakle, da se napravi neka provokacija oko koje ćemo mi sad da pričamo", kaže Žanetić.

Ivan Stanković, marketinški stručnjak ocenjuje da su murali kod nas dosta ispolitizovani, tako da se preko murala pokazuje ko je jači, čiji mural će duže ostati, ko je bezobrazniji, ko je provokativniji.

"Imamo i neke benigne, opšte murale, ali nažalost ovi murali o kojima se u zadnje vreme dosta govori su ti ostrašćeni, koji ustvari reflektuju jednu ostrašćenost i polarizaciju društva", smatra Stanković.

Zato stručnjake i ne čudi što građani koji nisu saglasni sa nekim muralom žele i da ga unište.

"Intervencije na određenim muralima koji su zaštićeni i na uličnoj umetnosti koja nije zaštićena je nešto sasvim prirodno za ulicu i može se to nama svideti ili ne, i možemo reagovati na jedan ili drugi način, ali to je jedan javni prostor i on je otvoren za sve nas", dodaje Radoševićeva.

Pa tako i umetnost koja je uvek bila, podseća istoričarka umetnosti, podložna nekoj vrsti manipulacije, ona proizvodi vizuelnu formu koja može služiti za različite upotrebe.