Bogdan, ranjeni dečak sa Bistrice: Ne osećam potrebu za osvetom, ali sam jedan tužan čovek

Pre 18 godina, na reci Bistrici u Goraždevcu kod Peći, nepoznati napadači su iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se kupala u reci. Ubijeni su Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a teško su ranjeni Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević, Bogdan Bukumirić i Dragana Srbljak.

Za ovaj zločin niko nije odgovarao, počinioci nisu pronađeni ni nakon 18 godina, a Euleks je 2011. godine obustavio istragu "zbog nedostatka dokaza".

Tog 13. avgusta, Bogdan Bukumirić bio je teško ranjen i ostao bez slezine i dela lobanje. Lekari su mu dali samo četiri odsto šanse da preživi. Međutim, uspeo je.

"Nastavio sam svoj život, oženio sam se 2014. godine, a sada sam otac dve ćerke, Nikolije i Anđele, koje su mi najveći uspeh. One mi daju snagu da nastavim dalje, ne dozvoljavaju mi da klonem duhom. Zbog njih pozitivno razmišljam i ne osećam potrebu za osvetom. Ali, s druge strane, ja sam tužan čovek zato što 18 godina čekam poziv iz Međunarodne zajednice tokom kojeg će mi reći da je neko priveden, da će konačno da izađe pred sud i da mu se sudi za zlodela koja je počinio. Moje rane i rane porodica poginulih to zaslužuju", ovim rečima počinje svoju priču za RTS Bogdan.

Prvo sećanje na napad su mu pucnjava iz šume i Pantelija koji pada pored njega.

"Kao i svakog dana, krenuo sam sa drugovima na reku da se kupamo, jer u selu nije bilo bazena. Ušao sam u vodu koja je bila neobično hladna za avgust. Napravio sam par krugova i vrlo brzo izašao iz reke. Bio sam pored Pantelije kada su zapucali. Okrenuo sam se prema njemu i video da pada na zemlju. U tom momentu tri metka su me pogodila u grudni koš sa leve bočne strane, još dva iznad grudnog koša i jedan u stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama, a dok sam padao, sedmi metak me je pogodio sa desne strane glave, a osmi mi je okrznuo levu nogu", priseća se Bogdan trenutka napada.

Nakon pucnjave, zavladao je metež. Jauci i plač čuli su se s obale reke, dok su tragovi krvi bili vidljivi na razbacanoj odeći i obući. Nedugo zatim, oglasile su se i sirene. Uznemireni meštani odveli su povređenu decu u italijansku bazu Kfora u Goraždevcu, a zatim u seosku ambulantu, gde im je ukazana prva pomoć.

"Tri puta su mi lekari previjali glavu, a tri puta sam sam skidao zavoje i rukama stiskao rane. U bunilu sam mislio da ću pritiskom makar malo ublažiti bol koji sam osećao. Doktorka koja nas je primila bila je svesna da u ambulanti nije bilo uslova za dalje lečenje, pa je zamolila Kfor da nas otprate do njihove bolnice u gradu. Međutim, oni su odbili s obrazloženjem da nije bezbedno da se krećemo sa srpskim tablicama", opisuje Bogdan.

Napad usred Peći  

Kako bi ga spasili, Bogdanov brat Boško i komšije Milan Pavlović i Rajko Jandžiković, nemajući izbora, stavljaju ga u auto i kreću ka pećkoj bolnici. Kada su već pomislili da je pomoć na dohvat ruke, kod pijace im staje automobil i u trenutku bivaju okruženi masom ljudi.

"Bila je sreda, pijačni dan, kada nam je usred Peći, kod pijace, stao automobil sa zrenjaninskim tablicama. To je primetila grupa Albanaca i ubrzo nas je opkolila. Nasrnuli su na nas, demolirali su kola, a nas su pokušali da izvuku iz automobila. Osetio sam udarce po telu i glavi. Komšija Milovan se bacio na mene kako bi me svojim telom zaštitio i ja sam u tom trenutku izgubio svest", priseća se Bogdan.

Tada se odnekud pojavila patrola Kfora koja je rasterala okupljenu masu, a Bogdana prebacila do pećke bolnice, gde su već bili dovezeni Dragana, Đorđe, Marko, Ivan i Pantelija.

"Na našu sreću, u tom trenutku je naišla patrola Kfora. Komšija Milovan mi je kasnije pričao da je pucala u vazduh da bi rasterala masu ljudi koja nas je napala. Mene su, kako su mi pričali, prebacili u pećku bolnicu, gde sam proveo par sati sa Pantelijom u istoj sobi", navodi Bogdan.

Poražavajuće prognoze - četiri odsto šanse da preživi

U strahu od albanskih lekara, otac pokojnog Pante i lekari iz Goraždevca insistirali su na tome da se povređena deca prebace u bolnicu u severni deo Kosovske Mitrovice.

"Nakon tri sata, moj drug Marko, koji je takođe bio u teškom stanju, prebačen je helikopterom u bolnicu nemačkog Kfora u Prizren, dok sam ja upućen u francusku vojnu bolnicu u južni deo Kosovske Mitrovice, gde su mi operisali slezinu. Međutim, hitno mi je bila potrebna i operacija glave, ali oni nisu imali neurohirurga, a to je bila moja najozbiljnija povreda", priča Bogdan.

Živ je, kaže, zahvaljujući doktorki Mileni Cvetković iz bolnice u severnom delu Mitrovice, koja ga je na sopstvenu odgovornost preuzela iz južnog dela i zatražila da bude prebačen helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju. Kako Kfor nije dozvolio preletanje administrativne linije, prevoz ga je sačekao u Raški. Na VMA je stigao dvadeset minuta posle ponoći, a prognoze lekara bile su poražavajuće.

"Na VMA sam stigao u veoma teškom stanju, u organizmu sam imao samo litar i po krvi. Lekari su mi davali četiri odsto šanse da preživim. Operisali su mi glavu, a nekoliko dana kasnije i slezinu", priseća se Bogdan prognoza lekara.

Šestog dana od prijema probudio se iz kome. Nije se sećao događaja koji su doveli do njegovog hospitalizacije, kao ni razloga zbog kojeg se našao u bolnici.

"Probudio sam se na Preobraženje, ali nisam se sećao apsolutno ničega. Rekli su mi da sam operisan zbog povreda, ali nisam znao kako sam ih zadobio", priča Bogdan.

Za Ivanovu i Pantelijinu smrt saznao je slučajno iz novina koje je neko zaboravio u bolničkoj sobi.

"U tom trenutku, počela su da mi se vraćaju sećanja. Setio sam se da je Pantelija stajao pored mene kada su se začuli rafali, da je metak pogodio njega u levu stranu glave, a mene u desnu. Scenu kako on pada ne mogu da zaboravim. Setio sam se svakog detalja i počeo da plačem. Pokušao sam da ustanem i proverim da li je to istina, ali nisam osećao noge", sporo su iz Bogdanovih usana izlazile reči.

Primećujem da mu je, po prvi put tokom razgovora, zadrhtao glas. Do tog trenutka nije gubio vedar duh. Čak je, tokom intervjua, iznosio bezbroj šaljivih komentara na svoj račun.

Na Vojnomedicinskoj akademiji proveo je skoro šest meseci, a tokom tog perioda izvršene su mu još tri operacije na glavi. Oporavak je trajao dugo, ali zahvaljujući brizi lekara, Bogdan je uspeo da pobedi teže povrede.

"Bilo je potrebno mnogo vremena da se sve vrati u normalu. Četiri meseca sam bio praktično nepokretan. U nekim trenucima mi je prolazilo kroz glavu da nikada neću ustati iz kreveta, ali uz moju upornost i podršku lekara, prve korake sam napravio nakon četiri meseca, mnogo ranije nego što su lekari predviđali", priseća se Bogdan dana kada je prvi put pokušao da ustane.

Danas se kreće bez većih posledica.

"Nekada osetim bol duž leve strane tela, ali, u suštini, nema značajnijih posledica", navodi Bogdan.

I prikrivanje zločina je veliki zločin

Nekoliko puta pisao je Međunarodnoj zajednici tražeći odgovor na pitanje ko je i zašto pucao na decu na Bistrici. Odgovor je dobio tek 2011. godine, a on je glasio da je istraga zvanično obustavljena zbog nedostatka dokaza.

"Taj odgovor me je zaboleo više nego rane i sve teške operacije koje sam imao. Prosto mi je neverovatno da nisu mogli na tako malom prostoru da pronađu dokaze i uhapse počinioce. To mi je neprihvatljivo jer sam ja dokaz – moje povrede koje su i nakon 18 godina vidljive, dokaz su i Dragana, Đorđa, Marka. Dokaz su i Pantelija i Ivan koji, nažalost, nisu živi. Dokaz je i 78 čaura koje su pronađene na Bistrici. Znate, i prikrivanje zločina je veliki zločin", ukazuje Bogdan.

Ne odustaje od traženja odgovora, ubeđen da se počinioci mogu pronaći.

"Ja sam žrtva koja samo traži istinu i pravdu, i ubeđen sam da se počinioci mogu naći – potrebna je samo dobra volja i želja da se to rasvetli. Molim državu Srbiju i Međunarodnu zajednicu da obnove istragu, jer je prosto neverovatno da ni nakon 18 godina porodice žrtava i ja ne dobijemo odgovor – ko je pucao na nas i zašto nije priveden, zašto ne odgovara za svoja zlodela. To nije prošlo osam dana, to je 18 godina", ističe Bogdan.

I dalje osećam zvuk metaka koji mi probijaju telo

Bol koji je preživeo, kaže, ne bi poželeo nikome. Čak ni onom ko je pucao u njega.

"Taj bol i osećanja prikrivam osmehom, ali u dubini duše samo ja znam šta osećam. Jer gotovo svakog trena i dalje osećam taj zvuk metaka koji mi probijaju telo", opisuje svoje pravo stanje duha Bogdan.

Porodica - najveći oslonac i podrška

Uprkos svemu, smogao je snage da nastavi život daleko od svog kraja. Zbog čestih kontrola i pregleda, sa suprugom i ćerkama živi u Beogradu. Porodica mu je bila i ostala najveći oslonac i podrška.

"Ali velikim uspehom smatram i to što nakon teških telesnih povreda, četiri operacije i loših prognoza lekara, ja samostalno hodam i pričam bez ikakvih poteškoća", zaključio je Bogdan za RTS.