Odlazak na operaciju u Kalugu, zračak nade za Srđana

Najpre je naučio da napiše tata i mama ali je bio najsrećniji kada je Brajevim pismom ispisao bratovljevo ime.

Srđan Mišić kaže da bi voleo da vidi i tatu, i mamu, i brata. Od prevremenog rođenja oko njega je tama. Slično kao kod drugova u specijalnoj školi za slabovide u Zemunu. Završio je četvrti razred.

"Može on da ide, ali mi je jako teško kada kaže da me vidi, a u stvari ja znam da on mene ne vidi", rekla je majka Ivana Mišić.

Najviše se, kaže, raduje vikendu i raspustu. Stigne i kod bake na selo i sa tatom na čamac. Voleo bi da trenira atletiku kao brat, ali se plaši da ne padne.

"Najviše zaboli kad kaže šta je to a ne može da vidi, ne mogu da objasnim bol, stegnu se zubi i ideš dalje", govori brat Marko Mišić.

Posle operacije u Rusiji razaznaje dan i noć i nazire obrise. Za jasnije senke predložena je nova intervencija. Od potrebnih 7.000 evra u humanitarnim akcijama sakupljeno je oko 2.500 evra.

Otac Dragan Mišić kaže da je svestan da on nikada neće progledati kao ostala deca, ali će mu operacije omogućiti samostalniji život.

"Sve te operacije su rađene da bi on mogao sam da funkcioniše. To je neki teret koji ja nosim u sebi, kad bi mogao ja bih mu moje oči dao", kaže otac.

U Kalugu bi trebalo da ode tokom raspusta. Do nove školske godine svaki dan će vežbati i čitanje. Slabije mu ide, ali mu mnogo pomaže porodica. Za svaku drugu pomoć Srđan ima samo jednu reč - hvala.