Koji sport odabrati za dete - dilema koja muči roditelje

Novak Đoković kaže da je na televiziji gledao kako Pit Sampras igra za svoju prvu vimbldonsku titulu i da je tada odlučio da sanja nešto veliko, da sanja kako na centralnom terenu Vimbldona podiže trofej. Đokovićevi snovi su se ostvarili. Još kao dečak je znao šta želi. Ali, čini se da je to retkost, bar kada je izbor sporta u pitanju.

"Ja jesam bila i temperamentna i veliki tremaroš i imala sam problem sa koncentracijom i fokusom, ali kada sam počela da se bavim streljaštvom to je sve na neku normalu dovedeno i naučila sam da se izborim sa time", priča šampionka u streljaštvu Ivana Maksimović.

Isti savet stiže i od trenera.

"Mi uvek kažemo roditeljima da je prvi trening uvek neka proba, znači oni dođu dovedu svoje dete, ona odvežba jedan trening, vidi da li joj se to dopada, da li joj se sviđa i obično im se sviđa i nastave time da se bave. Ali naravno ima dece koje u tom trenutku i drugačije razmišljaju i nešto ih sprečava da se bave, pa onda naprave neku malu pauzu pa se ipak vrate ovom našem lepom sportu", kaže trener ritmičke gimnastike i bivša ritmička gimnastičarka Milena Reljin.

Kao prvi sport za svoje dete roditelji najčešće biraju bazične, pa je zato na ritmičkoj gimnastici velika gužva.

"Za početak je najbolji sport, za taj neki prvi period za najraniji uzrast, najbolji je sport i onda smo se zbog toga odlučili, zbog držanja vežbanja i svega ostaloga", navodi roditelj Zvezdan Arsić.

Baka Galina Panić kaže da je svoje unuke dovela na ritmičku gimnastiku kako bi krenule stopama roditelja koji su baletski igrači u Pozorištu na Terazijama.

Roditelji su često u dilemi, a neretko naprave i pogrešan izbor.

"Mene su moji upisali na fudbal i videli su da sam totalni antitalenat i da mi se ne sviđa tako da su me upisali posle na vaterpolo videli su da volim i da idem na trening. Pretopstavljam da su zato i forsirali to, pa mislim da bi tako trebalo da bude i kod ostale dece", napominje vaterpolista Nikola Jakšić.

Ne ume svako da radi sa decom, upozoravaju profesionalni sportisti, pa roditelji treba da budu na oprezu.

"Oni koji rade sa decom moraju da imaju struke i da znaju na koji način se radi sa decom to je broj jedan. Broj dva na osnovu onoga što je potencijal i sposobnost antropometrijski i motorički dece da tu decu usmere ka onoj aktivnosti koja će biti najkomaptibilnija sa onim što je njihov genotip, odnosno sa onim što je njihov potencijal", naglašava bivši odbojkaš Vladimir Grbić.

Za mlađu decu psiholozi preporučuju škole sporta, a tek oko dvanaeste godine i ozbiljnije bavljenje sportom.

"Roditelji bi trebalo da znaju da posebno kada su u pitanju mlađa deca da sport ne treba da bude vrsta pritiska već treba da ga dožive kao zabavu kao druzenje. Ukoliko postoji neki otpor deteta da neće da ide na određene sportove treba otkriti uzroke, dakle dete ne treba pritiskati, ali ga treba podržati ukoliko nije istrajno", preporučuje psiholog Miljana Krivokuća.

Sport ne utiče samo na pravilan razvoj tela, već i na razvoj ličnosti, stvarajući kod dece osećaj odgovornosti. Loš izbor pod pristiskom može dovesti do suprotnih efekata, a to je sigurno nešto što roditelji ne žele.