Jedna zemlja, dve (ne)željene elite

Dobrica Ćosić na jednoj strani, Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas i Zoran Đinđić na drugoj strani. Tako istoričarka Latinka Perović razvrstava srpsku intelektualnu i političku elitu u 20. i 21. veku. Ćosić predstavlja takozvanu dominantnu elitu, koja je uvek na prvo mesto stavljala kolektiv i pitanja nacije. Na drugoj strani je elita koju istoričarka Perović naziva neželjenom, čije ideje uglavnom nisu bile široko prihvaćene.

Za sociologa Mladena Lazića sama terminologija je pogrešna, zato što ne postoji kontinuitet orijentacije koja je trajno opšteprihvaćena i orijentacije koja trajno nije prihvaćena.

"Dominantna elita bi u stvari bila ona koja se odupire evropeizaciji, modernizaciji, tržištu, tome da pojedinac bude u centru pažnju. Ona je kolektivistička i egalitarna, u tom smislu ona može biti nacionalistička, ali pokazalo se da može biti takva i na ekstremnoj levici", objašnjava prof. dr Dubravka Stojanović, recenzent knjige Latinke Perović.

Slobodan Antonić naglašava da je moguće napraviti i drugačije podele, recimo na demokratsku i nedemokratsku elitu.

"Pri tome nedemokratska elita takođe može biti prozapadno orijentisana i ona smatra da neka vrsta autoritarne modernizacije može da spase Srbiju, i treba reći da Latinka Perović i čitav krug intelektualaca oko nje vrlo često zagovara ideje koje su bliske toj ideji autoritarne modernizacije", smatra sociolog Antonić.

Prema Latinki Perović, podela na dve elite postojala je još od druge polovine 19. veka, od stvaranja nezavisne srpske države. Neželjene personifikuju otac Slobodana Jovanovića i otac liberalizma u Srba Vladimir Jovanović, kao i otac izvornih naprednjaka Milan Piroćanac. I liberali i naprednjaci, piše Latinka Perović, težili su razvoju mlade nezavisne države u dubinu, po uzoru na zapadnoevropske države. Na drugoj strani je Svetozar Marković, pa Nikola Pašić, a njegovi radikali su verovali da svaka unutrašnja reforma dovodi do cepanja jedinstva naroda.

"Ta neželjena elita uspevala je da dođe u vodeće položaje i da pokuša nešto da reformiše, ali to bi uvek bilo velikim narodnim populističkim pokretima sklonjeno na mesto broj dva, broj tri, i na taj način onemogućeno. To zaista možemo da pratimo od Milana Piroćanca do Zorana Đinđića, to je nešto što se desi gotovo svakoj eliti koja pokuša da promeni Srbiju na taj način", kaže Dubravka Stojanović.

Ipak, za Slobodana Antonića priča o kontinuitetu sa elitama iz 19. veka zapravo predstavlja anahronizam.

"To je zapravo projektovanje sadašnjih podela koje postoje u srpskoj eliti u prošlost. Recimo Vladimir Jovanović, iako je bio liberal, u isto vreme je bio i veliki nacionalista, zalagao se za ujedinjenje svih onih krajeva gde žive Srbi", ističe Antonić.

Ono što je Nikola Pašić u 19. i početkom 20. veka, to je u socijalizmu bio pisac, akademik, predsednik Savezne Republike Jugoslavije – Dobrica Ćosić. Iako Latinka Perović navodi da je Pašić bio predstavnik političke elite, sa dugim premijerskim stažom, a Ćosić samo kratko vreme na čelu SRJ, smatra da je njegova moć bila velika.

"Gde je Dobrica Ćosić – tu je moć", piše Latinka Perović o Ćosiću, koji u knjizi jedini predstavlja dominantnu elitu.

"Latinka je bila veoma žestok kritičar Ćosića i ona, po mom mišljenju, čak ima jednu fiksaciju, ona iza svega što se dešavalo u Srbiji u 80-im i 90-im godinama vidi Ćosića, njegovu ideju ili njegovu skrivenu ruku", navodi Antonić.

Mladen Lazić sumnja da je Ćosićeva moć bila velika i dodaje da su pripadnici intelektualne elite preko osuđivanja Ćosića osuđivali vlastitu nemoć da deluju u društvu.

"Takođe, preko veličanja Ćosića uzdizali su ulogu intelektualaca u samom društvu, a njegova uloga je, rekao bih, bila vrlo mala u političkom smislu, on nikad nije poslužio kao neka tačka okupljanja, on je bio isuviše ideološki i intelektualno konfuzan", smatra Lazić.

Dokle seže polemika današnje elite

Bilo kako bilo, Dobricu Ćosića su prozvali ocem nacije, "ocem prve Srbije", a Latinku Perović, protiv njene volje, "majkom druge Srbije".

"Otac prve i majka druge Srbije" 80-ih godina u šetnjama na Tašmajdanu polemisali su o jugoslovenskoj politici i tadašnjim elitama. Danas je potpuno nezamislivo da "prvosrbijanci" i "drugosrbijanci" polemišu onako kako se polemisalo na Tašmajdanu 80-ih godina.

"Mislim da je rat taj koji je napravio duboki rez između 'prve i druge Srbije', i možda je to najbolje definisao Radomir Konstantinović, o kome Latinka Perović takođe piše u ovoj knjizi, kada je rekao 'druga Srbija' jeste Srbija koja se ne miri sa zločinom", kaže Dubravka Stojanović.

Mladen Lazić smatra da "prva i druga Srbija" danas ne postoje i da su postojale samo prvih godina 90-ih.

"Jedan deo pripadnika 'druge Srbije' je svoju orijentaciju podredio očekivanjima prema spolja, i u tom smislu je proglasio za nacionalni interes ono što je spolja proglašeno da bi trebalo da bude nacionalni interes, a to je bio prikriveni interes velikih sila. Drugi deo te grupacije, kojoj sam i ja pripadao, pokušavao je da osmisli vlastiti nacionalni interes i dalje kao antiratni, ali kao interes koji ne može da služi samo interesima velikih zemalja nego ima neko svoje vlastito utemeljenje", ističe Mladen Lazić.

A šta kaže iskustvo iz komšiluka? Među hrvatskom elitom nema spora ni o državi, ni o naciji, ni o "domovinskom ratu". Ili se bar u ta pitanja ne dira.

Dubravka Stojanović smatra da je najveći problem Hrvatske u tome što je u ratu pobedila, pa nema mnogo motiva da se suoči sa onim što je uradila, a za Mladena Lazića polemike među elitom u Srbiji su osiguravale duhovnu živost Srbije, ali ne i moralno pročišćenje, ma koliko to negirali oni koje zovu "drugom Srbijom".

"Veliki problem je stvar nacionalnog identiteta, veliki deo građana i dalje ima tu svest da su više Jugosloveni nego građani Srbije, i onda zbog tog identiteta imate i jače ideološke podele nego recimo u Hrvatskoj, gde takve vrste podeljenog identiteta svakako nema", smatra Slobodan Antonić.

Latinka Perović je svojom knjigom svakako još jednom istakla različita stanovišta srpskih intelektualaca. Ali, ko su dominantni, a ko neželjeni, i da li su neki neželjeni dominantniji od dominantnih – odgovore na sva ta pitanja ipak ne daju intelektualci, nego najčešće aktuelna politička elita.