Vršac - grad vetra, vina i ljubavi

Vrščani su retki stanovnici Vojvodine koji mogu da se pohvale da ne žive samo u ravnici, jer Vršačke planine jedine uz Frušku goru razbijaju monotoniju na području nekadašnjeg Panonskog mora. Prvi pisani trag o imenu Vršac datira s početka 14. veka.

Da bi opisali grad u kojem žive, Vrščani su izabrali samo tri reči. Napisao ih je njihov sugrađanin još pre više od veka i po - Jovan Sterija Popović u "Romanu bez romana".

Stanovnici jednog od najstarijih banatskih gradova i danas će s ponosom istaći - Vršac, lepa varoš. Ova varošica je smeštena u podnožju Vršačkih planina sa kojih se spušta svež vazduh šuma i dah vinograda. U sebi čuva tradiciju i odražava savremenost.

"Vršac, pa to je jedna lepa varoš kako obično kažu, ali zaista lep, miran grad, stari grad gde može da se živi kvalitetno, gde je okruženje čisto, lepo uređeno. Blizina brega nam je zaista značajna, za vrlo kratko vreme možemo iz svojih kuća ili stanova da odemo pešice do brega i da uživamo u šumi, lepom vazduhu", kaže Tanja Tomić, direktor kontrole kvaliteta u "Hemofarmu".

Da je grad izvanredan, tvrdi i košarkaš Boban Marjanović, nekada igrač "Hemofarma". "Ima mnogo vetrova, ali grad je stvarno izvanredan. Posebno što je postojao jedan izuzetan košarkaški klub, koji, nažalost, sada igra u manjoj ligu", kaže Marjanović.

Instruktor letenja u Vazduhoplovnoj akademiji Dragan Demonja dodaje da su Vrščani zaista gostoprimljivi. "Stvarno će se potruditi maksimalno da gostu pokažu istoriju, pejzaž grada, vinograde, vina", tvrdi Dragan.

"Ponosni smo i na građevine, katedralu iz 16. veka - to je katolička katedrala najveća u zemlji, i na Vršačku kulu koja je danas simbol grada", dodaje Maša Ivkov, dopisnik RTS-a iz Vršca.

Vina iz vršačkog vinogorja

Uz kulu, simboli Vršca su i manastir Mesić i grožđe. Zajedničko im je to što se ne zna kada su i kako nastali. Godina podizanja kule se ni približno ne zna, a još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima nastala.

Ni o izgradnji manastira Mesića nema pouzdanih podataka. Tri istoričara pretpostavljaju da je izgrađen čak 1030. godine, što bi značilo da je to najstariji pravoslavni manastir u Srbiji.

A kada je reč o grožđu, zna se samo da su još od Dačana i Rimljana na prostoru Vršca postojali vinogradi. Postoji zapis da je 1494. godine za potrebe dvora ugarskog kralja Ladislava II kupljeno bure vršačkog vina. Plaćeno je 10,5 zlatnih forinti.

"To je tradicija jedna koja traje 500 godina i svi meštani ovog grada su na neki način vezani za grožđe i za vino. Ja sam ovim poslom počeo da se bavim pre 35 godina. Daleke 1987. godine smo podigli prve neke vinogrde moj pokojni brat i ja. Do tada nismo imali tradiciju u proizvodnji grožđa, ali je nekako uvek u nama bila želja da podignemo plantaže i da se bavimo proizvodnjom grožđa, kasnije vina", objašnjava Milutin Stojšić, vinar i vinogradar iz Gudurice.

Kako je u svetu sve popularniji vinski turizam, Vršac ima i te kako dobre šanse da postane značajno mesto na mapi vina.

"Vino je jedan čudan magnet. Kod nas dolaze ljudi i prevaljuju kilometre da bi došli da probaju vino, da kupe, da obiđu nas, druge vinare. Poželjno je da u ovom kraju bude što više vinarija, da bude bar dvadesetak dobro opremljenih vinara, da bude jedna zadruga, jedan restoran koji će držati ta vina od proizvođača na jednom mestu, pa da ljudi kad dođu mogu da probaju vina od jednog, dva, tri proizvođača. To sve u svetu postoji, nije to nešto što treba da se izmisli", dodaje Stojšić.

Mudriji proizvođači već su prepisali recept za uspeh u poslu, a isto bi trebalo da učine i ostali, ukoliko zaista žele da im, osim istine, vino donese i zaradu.

"Mnogo toga se promenilo u poslednjih 10-15 godina. Promenio se i način na koji se pije vino. Idem po selu i vidim, do pre 10 godina se nije tako pilo vino, bile su one čaše kafanske one male, punilo se do gore, to se pilo 'na glok, glok'. Sada više nije tako, sada gde god odete ljudi sipaju vino po malo, pa ga okreću, pa mirišu, to su već velike promene", kaže poznati vršački vinar.

Kada se potencijal u vinu i grožđu bude više koristio, može se očekivati da se i turisti duže zadrže u Vršcu nego što je to sada slučaj. Pogotovo ako se zna da je ovaj grad na samo 14 kilometara od Rumunije.

"Vršac je pre svega dobro pozicioniran, mi se nalazimo na nekih 80 kilometara od Beograda isto tako od Temišvara, dva velika grada su na nekih sat do sat i 15 minuta vožnje, tako da Vršac sa svojim kapacitetima, sa infrastrukturom koja je očuvana, ponudom koju ima jako interesantan za neke dnevne izlete. Blizina Rumunije nam i sada ide na ruku i sve je veći broj posetilaca koji dolaze iz Rumunije", kaže Marija Kulić, član Opštinskog veća zadužen za turizam.

Za sada u Vršac najviše dolaze učenici na ekskurzije, a nisu retki ni oni koji tu svraćaju poslom, pa je poslovni turizam prilično zastupljen u gradu. Međutim, veći skupovi koji traju duže, ne mogu da se organizuju, jer u gradu nema dovoljno smeštajnih kapaciteta u istoj kategoriji. Zato se ni kongresna sala npr. u hali "Milenijum" ne koristi koliko bi mogla. Osim vina i kulturno-istorijskih znamenitosti, Vršac ima i drugih potencijala koji bi mogli da budu zanimljivi turistima.

"Neki naš cilj za budućnost treba da bude da tog turistu koji već dođe u Vršac zadržimo malo duže, za to je posebno interesantne potencijale koje imamo u oblasti banjskog turizma, termomineralne vode kojima raspolažemo a koje su trenutno potpuno neiskorišćene", dodaje Kulićeva.

Učenici Vazduhoplovne akademije, ambasadori grada

Ako turistički potencijali još nisu dovoljno iskorišćeni, to što u gradu postoji škola za obuku pilota svakako je prednost Vršca.

U proteklih 60 godina, koliko postoji Vazduhoplovna akademija u Vršcu, ovde je obučeno više od 2.000 pilota, koji lete za avio-kompanije širom sveta. Osim učenika iz Srbije, ovde se školuju i stranci. Pored međunarodno priznatih sertifikata koje dobijaju po završetku obuke, strani polaznici ovde mogu da nauče i mnogo o istoriji i kulturi Vršca, o čemu rado pričaju prijateljima kada se iz Srbije vrate u zemlje iz kojih dolaze.

"Dobar deo naših kandidata koji dođe ovde na školovanje smešten je samom u gradu, hotel im se nalazi u gradu i sve ostalo vreme provode u gradu. Vrščani kao Vrščani već su navikli na naše kandidate, na ljude koji dolaze sa svih strana kod nas i oni su dobronamerni i uvek su spremni da pomognu", tvrdi Dragan Demonja, instruktor letenja.

Polaznica škole sa Malte Šarlot Grek kaže da je za četiri i po meseca, koliko je u Vršcu, shvatila da su ljudi veoma fini, a okruženje prijatno. "U tome stalno pronalazim razlog više da se vratim kada odem kući. Želim da upoznam grad i kulturu. Mogla bih ovde da živim. Ima mnogo mesta koja mi se sviđaju, hrana je odlična, a učim i srpski, kao drugi jezik", kaže Šarlot.

"Vršac je mali grad, veoma miran, ljudi čine da se ovde osećaš dobrodošlim. Nije baš lako sa jezikom, pokušavamo da komuniciramo i na neki način to je zabavno, ljudi se zaista trude da nam pomognu. Ovde se zaista osećam kao kod kuće", dodaje Flojen Barnel, polaznik škole letenja iz Francuske.

U školi kažu da je svaki njihov đak, u stvari ambasador i škole i Vršca.

"Znam mnogo pilota koji su se ovde obučavali i koji su veoma uspešni, zato sam i izabrala da dođem ovde. Preko interneta sam saznala mnogo o školi i gradu. Sva moja očekivanja, koja su zaista bila velika, sada su ispunjena. Pa, i više od toga", objašnjava Šarlot.

"Pre nego što sam došao u Vršac, nisam znao mnogo o gradu. Znao sam dosta o Srbiji i Beogradu, jer je moja devojka iz Beograda. Ona mi je pričala o vazduhoplovnoj akademiji, dok sam studirao na Floridi i odlučio sam da dođem ovde. Imam prijatelja iz Kanade, pričao sam mu o školi, o Vršcu kao gradu i dosta sam mu pomogao da odluči da u aprilu dođe ovde", dodaje Flojen.

Razvijena farmaceutska industrija

Ono što još u Vršcu zaista dobro radi jeste farmaceutska industrija. A njen uspeh nekako svi vezuju za nekadašnjeg direktora Miodraga Babića.

"Mnogo ljudi radi u Vršcu u 'Hemofarmu', mnogo ljudi iz okoline Vršca takođe, mnogo je porodica vezano za aktivnosti 'Hemofarma', mi Vrščani nekad kažemo da polovina Vršca radi u 'Hemofarmu', a druga polovina živi od 'Hemofarma'", objašnjava Tanja Tomić.

"Danas u Vršcu posluje čak pet farmaceutskih fabrika, uglavnom italijanskih i nemačkih, a u planu je da ih u skorije vreme bude čak sedam", objašnjava Maša Ivkov, dopisnik RTS-a iz Vršca.

I upravo zbog tih fabrika mnogi građani širom Srbije zavide Vrščanima na njihovim primanjima. Ipak, ako se pogledaju svi ekonomski pokazatelji, čini se da baš i nema razloga za zavist.

"Prema poslednjim statistikama na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje u Vršcu ima negde oko 7.000 nezaposlenih. Što se tiče proseka plate moram da kažem da je prilično visoka. Prema poslednjoj statistici - negde oko 50 hiljada dinara. Međutim, moram da kažem da su to uglavnom ove inostrane kompanije koje vade prosek. U Vršcu se živi kao i u svim ostalim gradovima ove veličine. Skromno još uvek", dodaje dopisnik RTS-a.

To je razlog više da se pomogne i podstakne otvaranje novih privatnih vinarija.

"Od ovoga u svakom slučaju može da se živi. Mislim da je to i budućnost. Jer ovde je prvo postojalo grožđe, pa vino, pa posle mnogo, mnogo godina je došao 'Hemofarm'. Ovde su živeli Nemci, proizvodnja je bila vezana za proizvodnju grožđa, za proizvodnju vina, to je bila tradicija. Sve bogate kuće što vidite i velelepne kuće po Vršcu izgradili su proizvođači grožđa i vina", kaže vinar Milutin Stojšić.

Osim što zapošljava znatan broj Vrščana, "Hemofarm" se pokazao i kao društveno odgovorno preduzeće.

"Ja sam zaista srećna što je u Vršcu primer takvog nekog odnosa prema okruženju. Što je 'Hemofarm' i kroz osnivanje fondacije koja, evo, već 20 godina funkcioniše u Vršcu i razne svoje druge aktivnosti doprineo unapređenju kvaliteta života u Vršcu, izgradnjom hale 'Milenijum' gde mladi mogu da odlaze i da se bave sportom, gde ljudi dolaze gledaju utakmice, koncerte, zatim izgradnjom staza", objašnjava Tanja Tomić.

Gorostas iz Boljevca u vojvođanskoj varoši

U hali "Milenijum" nekada je trenirao prilično uspešan Košarkaški klub "Hemofarm".

"Košarkašku karijeru sam počeo u mom rodnom Boljevcu, ali tu sam (u Vršcu) nastavio i tu su mi se desile 'prve stvari'. Prvo zakucavanje, prve ljubavi, prva škola, prva jedinica, mislim u Vršcu generalno, prva jedinica realno, zato što do tada nisam dobijao jedinice", priseća se Boban Marjanović.

S visinom od preko 220 centimetara, teško da iko može da ostane neprimećen u varošici, pa makar ona imala i planinu. "Bilo je dosta visokih ljudi, ali mislim da sam ja jedan od najviših", dodaje Marjanović.

To što je među njima bio jedan od najviših ljudi u zemlji, čini se Vrščanima uopšte nije smetalo.

"Uvek su prema meni bili super, ponašali se prema meni kao da sam Vrščanin, a ne kao da sam iz nekog drugog mesta", dodaje poznati košarkaš.

Za osam godina koliko je proveo u Vršcu, Boban je stekao mnogo prijatelja.

"Maltene imam više prijatelja tamo nego u mom rodnom gradu i stvano sve poštujem i svi su me poštovali, jedno prelepo iskustvo koje sam tamo doživeo", kaže Marjanović.

Visina nije bila prepreka ni za pravu ljubav. "U odnosu na mene niko nije visok, svi moraju da budu mali, tako je i moja sadašnja žena normalne visine. Što kažu - suprotnosti se privlače. Veliki čovek, mala žena", kroz smeh objašnjava ovaj sportista.

Bez obzira na vreme provedeno u Vršcu, Marjanović nije dozvolio da ga tamošnje vino opije. "Pošto alkohol ne pijem, vino sam probao, ali ga nisam pio. Koliko se ja razumem u vino, lepo je", kaže košarkaški centar.

Boban Marjanović sada igra za "Crvenu zvezdu", ali mu je, kaže, žao što "Hemofarm" ne postoji. Klub se sada zove Vršac, a igrači ne mogu da se pohvale značajnijim rezultatima. Osim košarkaša i košarkašica, na teren u hali "Milenijum" svakodnevno izlaze i drugi sportisti.

"Trenutno u centru 'Milenijum' trenira 25 klubova - košarkaši, odbojkaši, rukometaši, fudbaleri, borilački sportovi, stoni tenis, kako u velikoj sali tako i u sali za stoni tenis i borilačke sportove", kaže Ivana Markov Čikić, menadžer za odnose s javnošću centra "Milenijum".

Ipak, ovaj centar se više vezuje za organizaciju velikih međunarodnih sportskih događaja, kao što su evropsko prvenstvo u košarci i rukometu.

"Te 2012. godine centar 'Milenijum' je proglašen za najboljeg domaćina u odnosu na ostala četiri grada koji su bili domaćini Evropskog prvenstva u rukometu, EHF nam je dostavio informaciju da će centar 'Milenijum' biti dvorana za uzor za postavku malih dvorana za sva ostala takmičenja u rukometu po grupama", dodaje Markov Čikić.

Kao i većina dvorana, i ova se suočava sa visokim troškovima održavanja, pre svega grejanja, hlađenja, rasvete, zbog čega u ovoj instituciji intenzivno pokušavaju da reše te probleme.

"Da se nađu konkursi u evropskim fondovima gde bi mogao da se realizuje projekat energetske efikasnosti ili projekat pregrađivanja terena kako bi više klubova moglo istovremeno ovde da trenira. To je najbolji način kako bi moglo da se popravi funkcionisanje centra 'Milenijum' jer su troškovi održavanja veoma visoki", dodaje Markov Čikić.

Vršac: Grad muzeja

Osim za sportska, centar "Milenijum" je značajan i za kulturna dešavanja. Ovde se igraju pozorišne predstave, puštaju premijere filmova, održavaju koncerti. A Vršac ima čime da se pohvali kada je reč o kulturi.

"Ovo je grad Jovana Sterije Popovića, Paje Jovanovića, Sultanije Cijuk, Bore Kostića, Vaska Pope, zaista najuglednijih ljudi iz sfere kulture. Moram da kažem i to da pretenduje da postane i grad muzeja, jer u mestu gde živi svega 35 hiljada stanovnika imamo čak šest muzeja", kaže Maša Ivkov.

Kako je upravo njihov sugrađanin davno napisao "Kir Janju", zanimalo nas je da li su Vrščani tvrdice.

"Verovatno da i u Vršcu ima primera takvih ljudi kao što ima svuda, a možda je to nekako i posledica okruženja u kojem su dela nastala i uopšte neka istorija samog Vršca koji je nekada bio deo Austrougarske monarhije. Možda je taj način života, odnos prema novcu, uticao na to da Sterija možda malo prenaglašeno opiše takav odnos prema novcu u 'Tvrdici', to jest 'Kir Janji'", kaže Tanja Tomić.

"Ne, nikako nismo cicije, možete slobodno da dođete, bićete ovde dobrodošli, posluženi i zadovoljni", tvrdi Maša Ivkov, dopisnik RTS-a iz Vršca.

Da li ćete u Vršcu naići na tvrdicu ili ne - nije izvesno. Ali, sigurno je da ćete u tom gradu osetiti šta zaista znači vetar. Košava u Vršcu godišnje duva više od 200 dana, često sa udarima jačim od 130 kilometara na sat. To može da bude dobar izgovor da se sakrijete u neku vinariju. A kako se vino uvek pije u društvu, ne čudi što Vrščani za svoje mesto kažu da je grad vetra, vina i ljubavi.