Ko nam čuva decu?

Zaposleni roditelji često traže usluge bebisiterka, a zakon u Srbiji ne propisuje ko može da čuva vaše dete. Agencije koje nude ovakve usluge ne osnivaju isključivo osobe kojima je čuvanje dece u opisu zanimanja, kao što je to slučaj u Hrvatskoj.

Potraga za bebisiterkom preko oglasa izgleda jednostavno, brzo i lako, ali samo na prvi pogled, jer to nije ni najsigurnije ni najbolje rešenje. Mnogi koji žele da čuvaju decu, nesvesni odgovornosti koju taj posao zahteva, u tome vide samo mogućnost zarade. Postavlja se pitanje kome onda poveriti dete na čuvanje.

Nije retkost da se desi da kandidatkinje budu odbijene zbog nepoznavanja osnovnih stvari.

"Nisu znale ni kako detetu pelenu recimo da promene, kad sam ih pitala šta biste uradile kad bi dete imalo temperaturu, ako bi iznenada palo, povredilo se, one su bile zatečene, zbunjene", kaže majka koja nije imala sreće sa bebisiterima.

Zbog nedovoljno mesta u vrtićima, roditelji često zapošljavaju dadilje. Najstariji državni bebi-servis koji radi u okviru vrtića "Dečji dani" u Beogradu, tri puta godišnje organizuje konkurse za buduće dadilje. Prvi korak su psihološki testovi sposobnosti i testovi ličnosti u Nacionalnoj službi zapošljavanja.

"Jako je bitna ta emotivna stabilnost, da nemaju neke izrazite promene raspoloženja, da vladaju sobom, znači prosto da mogu da zadrže prisebnost u nekim možda hitnim, stresnim situacijama u radu sa decom", kaže psihološkinja u Nacionalnoj službi za zapošljavanje Ivana Božić.

Rukovodilac bebi servisa "Dečji dani" Ruzmilka Đotunović tvrdi da u ovaj servis dolaze samo kandidati koji polože psihotestove.

"Tu prolaze deo teoretske obuke gde rade stručna lica sa njima, zatim deo praktične obuke gde one borave u našem vrtiću i jaslama i onda se raspoređuju u porodice", kaže Ruzmilka Đotunović.

Državne škole za dadilja ne postoje, a agencije za čuvanje dece, najčešće registrovane kao Agencije za zapošljavanje, same određuju način obuke budućih dadilja pre njihovog odlaska u porodicu. Privatne agencije same organizuju i psihotestove, kako bi se roditeljima što pre izašlo u susret.

U agenciji "Mirna kuća" kažu da obavezu za obuku bebisitera nemaju, ali da nadležno ministarstvo daje obavezu o selekciji kandidata.

"Procedura za izbor bebisitera podrazumeva da, pored dokumentacije koje je propisana o nekažnjavanju i njihovih dokumenata, uradimo intervju sa bebisiterima, steknemo uvid u njihovo prethodno iskustvo u radu sa decom", ističe vlasnica "Mirne kuće" Mirjana Lukić.

Ukoliko se detetu nešto dogodi u prisustvu bebisiterke, roditelji nemaju kome da se obrate. Ova oblast nije regulisana zakonom pa ni roditelji ni dadilje nisu zaštićeni.

Iz Ministarstva rada, zdravlja i prosvete koja bi trebalo da se bave ovom temom, stigao je isti odgovor: nisu nadležni.

U Hrvatskoj Ministarstvo prosvete sa Ministarstvom socijalne politike utvrđuje program obuke koji buduće dadilje moraju da završe.

Registrovanjem te delatnosti suzbija se siva ekonomija. Kazna za rad na crno je oko 2.000 evra. U Poljskoj i još nekim zemljama Unije, za čuvanje dece država plaća bakama i dekama, ako su obdaništa prepuna.