Pedeset prva godišnjica RTS-a

Posle emitovanja testa, 23. avgusta 1958. godine, u 8.50 časova na ekranu se pojavila slika Meštrovićevog "Pobednika" sa natpisom "Televizija Beograd-eksperimentalni program", praćena poznatom muzičko-vokalnom frazom pesme "Beograde".

Otvaranje Televizije Beograd najavila je spikerka Radio Beograda Olivera Živković, a potom je Olga Nađ najavila emisije koje će se emitovati u okviru prepodnevnog i poslepodnevnog programa.

"Dobar dan, dragi gledaoci. Televizijski studio Beograd počinje svoj eksperimentalni program. Danas gledate našu prvu emisiju. Za vreme Beogradskog sajma imaćete prilike da redovno pratite emisije našeg probnog programa. Program ćemo emitovati od 20 časova do 23 časa. Redovni program televizijskog studija počeće 1. oktobra", tako je Olga Nađ najavila program Televizije Beograd za 23. dan avgusta 1958. godine.

Tako je počelo.  

Televizija Beograd se po prvi put obratila svom, u početku malobrojnom gledalištu.

Cena televizora je tada iznosila i do 20 prosečnih plata, te su samo privilegovani imali sreću da u svojim stanovima imaju TV prijemnike, a televizori su bili postavljeni na najprometnijim mestima u gradovima Srbije.

Tog dana je na "zadatku" bilo oko 150 ljudi, jedna reportažna kola sa tri kamere i četiri filmske kamere od kojih nijedna nije bila tonska.

"Večernje Novosti" 23. avgusta popodne pišu:"Zahvaljujući TV programu samo ispred izloga "Turistekspresa" danas je svečanom otvaranju Sajma prisustvovalo oko 200 terazijskih prolaznika".

Beograđani su na ulicama gledali prvi radni dan Televizije u Srbiji.

Prvo slovo, prvi prozor u svet

Kada je Televizija Beograd počela svoj rad, živeli smo u vremenu državnog socijalizma.

Njen razvoj je pratilo "zlatno doba" samoupravljanja, a zatim smo ušli u period novih balkanskih ratova i stigli do vremena koje jedni zovu tranzicijom, a drugi predvorjem liberalnog kapitalizma.

Za mnoge je ova televizija počela kao prvo slovo, ili kao prvi prozor u svet.

Svake večeri okupljale su se porodice, a intenzitet tog osećaja bliskosti nikada kasnije nije nadmašen.

Veliki je bio stepen poverenja u reči, u slike i ljude koji su čitali vesti ili vodili programe, i još veća povezanost gledališta i televizijskih junaka.

Televizijsko iskustvo je, svakako, jedno od najznačajnijih zajedničkih generacijskih iskustava svih koji danas imaju četrdeset, pedeset, šezdeset godina.

Njihovi večni junaci ostali su: Mića Orlović, Kamenko Katić, Dušanka Kalanj, Novak Novak, Mija i Čkalja, Lola Đukić...

Bilo je to vreme vlasti jedne ideologije, jedne poruke, jednog programa i jedne države.

Navijalo se za Mitića, Bobeka, Šekularca, Parlova. Svi su bili "naši", sem onih koji to nisu bili.

Ova kuća je nekada bila azbuka, često pesmarica, nekad karavan ili vremeplov, a bilo je perioda kada se pretvarala u bič ili opasno oružje protiv svih koji misle drugačije. Često obožavana, još češće proglašavana za simbol zla.

Zbog nje se demonstriralo, tuklo, ginulo i palilo.

Danas joj ponovo veruju i ponovo je gledaju. Iznova, ona postaje mesto svakodnevnog okupljanja miliona građana.

Trudeći se da na pravi način usmeri većinu, ona daje glas manjini, informiše, zabavlja, obrazuje.

Samo građani Srbije imaju izvorno pravo da se na nju ljute, da je kritikuju, ispravljaju, ali je bitno da joj veruju.

I posle pedeset jedne godine, čitava filozofija Televizije Beograd staje u slogan upućen građanima: "Vaše pravo da znate sve".