Princip i principi

Iako stota godišnjica izbijanja Prvog svetskog rata pada tek iduće godine, u principu se može reći da je u Austriji već otvorena godina Principa.

Bilo bi pogrešno reći da u Austriji svako sećanje na klanicu Prvog svetskog rata počinje sa imenom Gavrila Principa: brojni su naučni ili popularno-naučni skupovi na kojima se tematizuje politika Habzburške monarhije, njena pravna, socijalna i industrijska zaostalost u odnosu na ostale velike igrače Evrope tog vremena, ili račun koji su Habzburzi ispostavili svetu i bez Principa.

Ali medijski gledano, dva su imena koja kao kamene statue nose na sebi čitavu komemorativnu konstrukciju velikog rata: Gavrilo Princip i Franc Ferdinand.

Pogledi koji odavde padaju na istorijsku ličnost Gravrila Principa i njegovu ulogu u događajima koji su potresli svet su višeznačni, kompleksni i uglavnom na liniji tumačenja da je Princip bio samo katalizator političkog karaktera jednog vremena.

Šta više, ime Gavrila Principa ne samo da ovde i dalje ostaje interesantno za nove interpretacije, već se, paradoksalno, tek sada razvija u fenomen "fascinacija Princip" kao neku vrstu simboličke domestikacije jednog rata.

Za početak - ima li uopšte nečeg duhovitog u tome kako je Prvi svetski rat zaradio ime i prezime?

Na bečkoj pozorišnoj sceni Šaušpilhaus premijera drame Biljane Srbljanović "Mali mi je ovaj grob" (reditelj Mihal Zadara), koja se bavi događajima neposredno pre i posle sarajevskog atentata, markantni je deo bečke "godine Principa".

Likovi u drami - Gavrilo Princip (Martin Fišer), Nedeljko Čabrinović (Simon Cagerman), brat i sestra Ljubica i Danilo Ilić (Nikola Kirš i Gideon Maoc), pa čak i Dragutin Dimitrijević Apis (Florijan Mantojfel) postavljeni su kao žrtve - žrtve vremena, prilika, ideologija, mladalačkog entuzijazma i zavedenosti.

Nerešen rezultat u drami

U tom smislu komad Biljane Srbljanović teče "sredinom puta", te ne daje za pravo ni onima koji Principa doživljavaju kao teroristu, ni onima koji u njemu vide heroja - što znači da taj nerešeni rezultat ostaje uglavnom neupotrebljiv za dnevnu ideološku upotrebu i zloupotrebu.

Interesantno je, međutim, šta se austrijskim medijima dopalo, a šta ne u drami koja je napisana po narudžbi za bečki Šaušpilhaus, dinamičnu pozorišnu scenu specijalizovanu za moderne dramske tekstove.

Bravurozno! - zaključuje austrijski dnevnik Standard. Grupa mladih ljudi usijanih glava, koja traži priliku da se "ovekoveči" u nečemu, da svetu ostavi "nešto" trajno svoje i pri tome, sve u igri "ide da ubije Ferdinanda" - nije li to formula koja otključava razumevanje vanvremenskih fenomena terorizma, piše ovaj list.

Ali, pita se Standard, šta ćemo sa drugim delom drame, koji kvari utisak prvog dela?

Taj tip reakcije na dramu Biljane Srbljanović ponavlja se kroz sve ostale austrijske novine - Prese, Kurier, Viner Cajtung. Svima se dopada prvi deo, niko ne zna šta bi sa drugim.

Prvi deo je, uprkos problematike, duhovit, dijalozi su zabavni, specifičan rukopis beogradskog duhovito-ozbiljnog teatra prepoznaje se na prvi pogled - a kako ta vrsta scenske lakoće nedostaje austrijskom pozorištu, nije nikakvo iznenađenje da su kritike sa te strane dobre.

Skoro dva sata publika gleda kako se Gavro i Neđo, obojica tek 19, sudaraju s granicama jednog klaustofobičnog kreč-belog kubusa, siromašni i marginalizovani i od Austrougarske i od Srbije sanjaju šta da učine ne bi li ih njihov narod primetio, udvaraju se gazdaričinoj ćerki, jedu kokice i puše travu.

Lik Apisa je dijabolični Mefisto koji uz elemente slepstika manipuliše Danilom (24), Apis je prevrtljiv i brutalan, sa jedva suspregnutim homoseksualnim sklonostima, dok je Danilo slabić bez integriteta, koji je, očito, u potpunosti nasledila njegova petnaestogodišnja sestra Ljubica.

Problem je, sa strane austrijskih medija, da se u drugom delu gubi početna scenska dinamika, prevedeno, stvar postaje ozbiljna.

Dok Gavro i Neđo čekaju na smrt od tuberkuloze/prebijanja u Terezijenštatu, a Apis na pogubljenje u Solunu, sa scene u trenutku nestaje duhoviti beogradski teatar - publika naprosto prati troje fizički slomljenih ljudi koji buncajući umiru u polusvesnom stanju.

"Patetika", "nepotrebni privezak", "razočarenje", "patos", "teret" - uglavnom su termini kojima bečki mediji komentarišu drugi deo drame o Pricipu.

Po tome, drugi deo drame Biljane Srbljanović bi bilo loše pozorište - što je teško prihvatiti, čak iako nije sporno da "Mali mi je ovaj grob" sigurno ne spada u njena najbolja dela.

Problem je, opet sa austrijske strane, u nečem drugom - da se mala patetika šačice ljudi koji su 1914. umirali za "Jugoslaviju" (Princip) ne može meriti sa velikim napadom patetike u kojem je propalo jedno čitavo carstvo, čak iako se pretpostavi da su i jedna i druga strana propadale u moralno praznom prostoru.

I drugo, "patetika" kod umetnosti pisane reči i "melanholija" u muzici termini su kojima austrijska kulturna i javna scena stereotipno povlači vrednosnu granicu između sebe i slavenskih, u ovom slučaju srpskih autora.

Tako je Biljana Srbljanović postala "patetična"(!) a bečka pijanistkinja srpskog porekla Anika Vavić nedavno u jednom tekstu nazvana "melanholinčim virtuozom" - i jedno i drugo su uvrede, uglavnom nesvesne, čija je funkcija zadržati i održati simboličke granice između dva kulturna kruga.

Ironija situacije - ako je Srbljanović nekima u Srbiji previše "svetska", Austriji je ona previše "srpska".

Srpski i austrijiski mitovi

Drugi primer iz ovdašnje fascinacije - Princip prolazi u medijskoj tišini - bečki Institut za podunavsku i srednju Evropu (direktor Erhard Buzek) upravo je u Diplomatskoj akademiji predstavio privremeni izveštaj svog istraživačkog projekta "Srpski i austrijski mitovi 1914-2014".

Projekat je zamišljen kao neka vrsta kasnog austrijsko-srpskog "pomirenja", sa idejom da čitav taj period treba očistiti od ideoloških nanosa i onda se uz malo sreće vratiti na stupanj bliskog prijateljstva koji je dve zemlje povezivao do 1903. (ubistvo Aleksandra I Obrenovića).

"Privremeni izveštaj" međutim samo pojačava konfuziju i širi "mitsku" dimenziju srpsko-austrijskih odnosa, time što ne pravi nikakvu kategorijalnu razliku između mitova, medijske konstrukcije "neprijatelja" (takozvanih "Fajndbilder") i realnosti.

Kako to konkretno izgleda ovde samo kratko na osnovu jednog primera: toposa "bombardovanje Beograda", koji autori (nezavršene) studije Silvia Nađivan i Eva Tamara Tic navode kao prostor otvoren neprestanoj mitologizaciji.

Reakcija iz - inače čiste - austrijske publike je bila sledeća: ako se Beograd bombarduje tri puta za redom u jednom veku, onda je to realna činjenica, a ne mit, pa se prema tome njen duh ne može isterivati na mitskom, već zahteva tretman u realnom prostoru.

Za očekivati je da da će se Institut u konačnom izveštaju ipak odlučiti da kategoriju "Bomba" razmatra odvojeno od kategorije "Mit o Bombi".