Smrt u kući Aleksandra Milića

Tačno u 12.10, dva od 15 NATO projektila namenjenih tog dana Surdulici i okolnim vojnim objektima, završili su usred naselja Čubrine livade i Piskavica. U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge. Neposredno pre novinara do mrtvačnice je stigao i jedan zamotuljak sa kostima i raskomadanim delovima tela.

Gotovo punih trideset godina Aleksandar Milić proveo je u SR Nemačkoj. Kao i mnogi od onih koji su godinama grbačili po inostranstvu, rešio je da tamo zarađeno uloži u kuću. I to ne jednu, nego tri. Ona u Zmaj-Jovinoj ulici u Surdulici bila je jedna od većih i lepših u surduličkom naselju Čubrine livade. Osim svega što obično imaju gastarbajterske kuće (solidna građa, puno soba), Milićeva je imala i za surduličke standarde neobično veliki, dobro ozidan podrum. Zato je od 6. aprila kada su NATO avioni po prvi put gađali obližnju kasarnu, udaljenu od Milićeve kuće bar dva kilometra, u njegovom podrumu za vreme vazdušnih napada redovno boravilo bar nekoliko komšijskih porodica.

Tako je bilo i prošlog utorka u podne kada je u Surdulici ponovo dat znak za uzbunu. Pored šestoro članova porodice Milić, u najboljem skloništu na Čubrinim livadama našlo se, prema naknadnom tvrđenju komšija, ukupno petnaestak ljudi. Tačno u 12.10, dva od 15 NATO projektila namenjenih tog dana Surdulici i okolnim vojnim objektima, završili su usred naselja Čubrine livade i Piskavica, praveći još jednu, ko zna već koju "kolateralnu grešku", kako se to cinično i kaže u Briselu, Londonu i Vašingtonu, ili ljudsku kasapnicu, kako se to surovo tačno kaže u Surdulici. Jedan projektil završio je tačno u kući porodice Milić. Na tom mestu ostao je krater prečnika desetak metara. Dragan Janković, jedan od spasilaca koji su čitav dan proveli raščiščavajući ruševene i tragajući za povređenima, kaže da u stvari i nisu imali koga da spasavaju. Iz onoga što je nekada bila kuća Aleksandra Milića izvučena je samo jedna povređena osoba. Ostali nisu preživeli.

Stotinak metara unaokolo teško da je preživela ijedna porodična kuća. Novinarima koji su u prvi sumrak stigli u Surdulicu iz Beograda neko od prisutnih spasilaca predlaže da napišu kako se ovaj deo grada od sada zove "Žalosne livade". Svi do jednoga tvrde da ovo nije mogla biti greška. Prvi vojni objekat je od nekadašnje kuće Aleksandra Milića udaljen bar 2,5 kilometra, a neki vojni magacini čak šest kilometara dalje. Pilot je morao biti ili slep, ili jednostavno hladnokrvni ubica, a u sedištu NATO-a uporno tvrde da takvi ne rade kod njih. Džejmi Šea, portparol NATO-a, tvrdio je čak nedavno (pošto su njihovi piloti pobili sedamdesetak ljudi u izbegličkoj koloni nedaleko od Đakovice), kako piloti otkačinju bombe uvek u "dobroj veri", držeći se "najviših demokratskih standarda NATO članica". Pa gde udari. A udari obično u neku sirotinju, neki Aleksinac, Grdelicu, Đakovicu, ovoga puta Surdulicu... Uvek neko nezgodno ime. Toliko nezgodno da je, na primer, novinar Si-En-En-a te večeri u Surdulici bar desetak puta morao da ponavlja "stend up" ispred jedne potpuno porušene kuće, ne uspevajući nikako da pravilno pogodi ime mesta iznad kojeg su NATO piloti ponovo delovali "u dobroj nadi". Prašnjavi i gotovo otupeli od bola lokalni spasioci prekinuli su za trenutak posao da uživo odgledaju kako Si-En-En i ostale velike televizije izveštavaju o njihovom jadu. Zatim su se ponovo vratili da baterijskim lampama osvetljavaju ruševine i kopaju po kraterima.

Sa surduličkih "Žalosnih livada" novinari su kasnije krenuli ka lokalnoj bolnici. U tamošnjoj mrtvačnici, u dve prostorije, ležalo je 16 poginulih umotanih u čaršave i ćebad. Jedanestoro njih su deca, od pet do 12 godina. Tek poneki leš imao je glavu, ruke ili noge. Neposredno pre novinara do mrtvačnice je stigao i jedan zamotuljak sa kostima i raskomadanim delovima tela. Čovek koji je dovezao ovaj zamotuljak kaže da je to leš devojčice. Deteta koje je bežeći od NATO bombi takođe potražilo sklonište u kući Aleksandra Milića. Zgroženi onim što su videli neki novinari povraćaju u mraku pored mrtvačnice. Nedaleko odatle istražni sudija Milčo Todorov izražava sumnju da je broj mrtvih možda i veći jer su do mraka raščišćene tek dve velike ruševine.

U surduličku bolnicu smešteno je 11 povređenih. Jedan od njih, sedamnaestogodišnjak Boban Cvetković iz obližnjeg Vladičinog Hana, došao je tog dana u Surdulicu da vidi svog drugara. Dobio je geler u stomak. Kaže da je iznenada nešto udarilo, da je od eksplozije gotovo ogluveo i da mu se činilo kako je na nebu bilo mnogo aviona. Istražni sudija potvrđuje da je bombardovanje potrajalo gotovo punih 25 minuta.

Na povratku za Beograd ređaju se jedan za drugim spomenici "dobre vere" NATO pilota. Surduličke "Žalosne livade", most kraj Grdelice gde još stoji onaj spaljeni voz, zatim Aleksinac gde je bomba prebacila za nekih 600 metara i takođe ubila mnogo civila.

Šta li će sutra na brifingu reći cinični "Džejmi". Hoće li kuću Aleksandra Milića označiti kao strateški vojni cilj, ili ga optužiti što je svoju mukom stečenu imovinu uložio u građevinu podignutu nekoliko kilometara daleko od kasarne? Hoće li mu vispreni Džejmi zameriti što nije podigao još čvršći i veći podrum po NATO standardima? Možda će u svoje brifinge uneti i neku novinu i hladno reći: "U Surdulici smo juče zabeležili novi NATO tripl-dabl. Imali smo 16 ubijenih civila, od toga jedanestoro dece, i za sada 11 ranjenih. Oko 300 uništenih i oštećenih kuća ne ulaze u našu zvaničnu statistiku." 

Svaka čast, Džejmi.