Bublikovo iskustvo iz Las Vegasa lek za teniski haos

Kazahstanski teniser, poznat po sarkastičnim izjavama i buntovničkom stavu prema sopstvenoj profesiji, ovog leta je ispisao možda i jednu od najlepših teniskih priča.

Plasman u četvrtfinale Rolan Garosa i poraz od neprikosnovenog Sinera, a potom trijumf nad Italijanom na turniru u nemačkom Haleu.

To je najveća pobeda u karijeri za Kazahstanca.

Ali, ovo nije tekst o velikom podvigu i sportskom rezultatu, već priča o ličnom miru, prihvatanju i odustajanju od perfekcionizma u korist autentičnosti i napretka.

Ovo je priča o tome da je važno slušati "sebe" i svoj osećaj i da nikom oko nas neće biti po volji, ako nije nama samima.

Nakon pobede na Džekom Drejperom u osmini finala Rolan Garosa, Kazahstanac je izjavio da mu je to najlepši momenat u karijeri.

Bilo je priča u prestonici Francuske koje su zavređivale da se o njima napiše po koja reč, međutim, nijedna od njih ne nosi emocionalnu snagu i simboliku kao priča Aleksandra Bublika, čoveka koji je do pre nekoliko meseci ozbiljno razmatrao povlačenje iz tenisa - i to ne zato što nije bio dovoljno dobar, već zato što je prestao da veruje da je ta igra vredna žrtve koju je podnosio.

Njegova priča je ogledalo jednog sistemskog problema u profesionalnom sportu - potpuni slom mentalnog zdravlja i ličnog zadovoljstva zarad uspeha.

Nije birao tenis, ali je tenis izabrao njega

Bublikov odnos sa tenisom je oduvek bio disfunkcionalan. Još kao dete, bio je gurnut u sport koji nije sam izabrao.

Njegov otac je bio trener i figura autoriteta, koji je čvrsto verovao da dete treba "usmeriti" bez prostora za izbor.

Usaglasićete se, takvo razmišljanje čujemo i danas. Ništa se nije promenilo. 

Aleksandar je poslušno trenirao, takmičio se, pobeđivao, ali nikada nije razvio ljubav prema tenisu. Bar ne onakvu kako je trebalo.

Njegova izjava iz 2020. godine: "Mrzim tenis svim svojim srcem", tada je delovala kao ekscentričnost, ali u svetlu kasnijih događaja, ona je izgledala kao vapaj za izlaz iz lavirinta u koji je kao dete ubačen.

Uprkos svemu, uspeh nije izostao. Bublik je igrao pet finala, osvojio četiri ATP titule i popeo se do 17. mesta na svetu.

Srazmerno porastima na rang-listi, rasla je i unutrašnja praznina.

U jednom trenutku, čak i plasman u top 20 nije imao smisla, jer nije došao iz sopstvene želje, već iz mehaničkog izvršavanja tuđih očekivanja, iz rutine i realnosti koja mu nije prijala.

Bublik protiv sistema

Sistem u kojem je Bublik odrastao i u kojem je do juče funkcionisao podrazumevao je perfekcionizam, svakodnevne treninge, specijaliste za ishranu, san, regeneraciju, analitiku.

A, onda se pojavio čovek koji sve to doveo u pitanje i počeo da pobeđuje.

Njegov razgovor sa Gaelom Monfisom u Dubaiju otkrio je suštinu tog unutrašnjeg sukoba.

"Svi su sada profesionalci. Ustaju rano, treniraju kao mašine”, rekao je Bublik.

Na to mu je Monfis odgovorio.

"To je jednostavno  tako sad. Ti uzmi svoju šansu kad ti dođe", a upravo to je Bublik i učinio.

Njegova igra se ne bazira na snazi ili izdržljivosti - već na kreativnosti, riziku, instinktu. U eri algoritama i predvidivih razmena, Bublik je haotični umetnik. Neprilagođen. Ali, zato i nepredvidiv.

"Grad greha" - za mnoge kraj, za Bublika početak

Početak 2025. godine je za Aleksandra bio poražavajući. Osam poraza u deset mečeva, pad na 82. mesto na svetu i osećaj da tu definitivno "više ne pripada".

U jednom trenutku, kako je sam rekao, nije imao više ni snage da se rasplače.

Tada dolazi presudni trenutak. Njegov trener predlažio je odmor, ali ne trening kamp, ne psihološku seansu, već odlazak u Las Vegas.

U trenutku kada je delovalo kao da gubi sve konce i da će “Grad greha” da mu oduzme i ono malo što ga je držalo na zemlji, dogodilo se suprotno.

Bublik je otputovao u grad poznat po porocima i ludilu i pronašao ono što mu je najviše nedostajalo - olakšanje i mir.
Scenario je mogao da liči na radnju film Hangover.

Međutim, iza toga, krije se ozbiljna poruka - reset ne mora da dođe iz discipline i mira. Ponekad je haos taj koji vrati ravnotežu.

Iskupljenje u Las Vegasu

Povratak iz Vegasa označio je novu fazu Bublikove karijere. Nema više opsesivne pripreme. Nema više "moraš da treniraš svaki dan".

On sada igra pod sopstvenim uslovima. Preskočiće trening ako se ne oseća dobro. Igraće turnire kada mu odgovara.

Na konferenciji za medije je otvoreno rekao da mu je važnije da sačuva zdravlje nego da osvoji Grend slem.

Ova filozofija, iako nekonvencionalna i koja na prvu pomisao teško da može da donese dobre rezultate kod njega deluje.

Na šljaci, podlozi koju je godinama izbegavao i kritikovao, ostvario je najbolji rezultat karijere.

U Parizu je savladao dva igrača iz Top 10 - Džeka Drejpera i Aleksa de Minora - i to sa osmehom na licu i telom prekrivenim narandžastom prašinom.

Da li je to ironija? Možda. Ali, pre će biti da je to dokaz koliko je mentalno stanje važnije od tehničke pripreme i dokaz da, ipak, gotovo uvek treba da slušamo naše osećaje.

Aleksandar Bublik ne traži da ga iko sledi. Ne šalje poruku da je njegov put univerzalan. Ali, pokazuje nešto što često zaboravimo - da vrhunski rezultati nisu nužno proizvod robovanja pravilima. Ponekad dolaze upravo kada se oslobodimo.

U vremenu kada sportisti sve češće izgaraju pod pritiscima društvenih mreža, sponzora i očekivanja, Bublikova priča je osvežavajući kontraprodukt.

Ne poziva na lenjost, već na ravnotežu. Ne beži od posla, već mu daje drugačiji smisao.

Ako ništa drugo, njegov put ovog leta podseća nas da u sportu, kao i u životu, ponekad pobedi onaj koji je imao hrabrost da kaže: "Dosta mi je" - i da se posle toga vrati, ali kao novi čovek.