Đokovićeva medalja - smeč za sva naša nezadovoljstva

Sport je samo deo identitetske odrednice jednog naroda, pored kulture i istorije. Ali ako je neka igra, poput tenisa, globalna, onda je užitak pobeda slađi. Đokovićeva zlatna olimpijska medalja za Srbe nije samo individualno dostignuće i lično priznanje za izvanredno sportsko stvaralaštvo. Ona je simbol zajedništva i ponosa, svim onim koji su srčano proživljavali svaku Đokovićevu pripremu za servis tokom 20 i kusur godina njegove karijere.

Đoković za mnoge odavno nije samo sportista, već i svojevrsni ambasador srpskog identiteta i mentaliteta. Njegova sportska priča postala je deo kolektivnog pamćenja, a medalja sa Igara u Parizu simbol pobeda nad svima i ne samo u tenisu. Ritern za sve neuspehe i pokušaje uspeha, individualne i kolektivne.

Obožavan, osporavan, neustrašiv i svojeglav, baš takav, blistavi je primer inadžija, često prezrenih na svim stranama sveta. I baš takvom, najboljem od svih nepomirljivih, njemu u čast - u glavnom gradu Francuske na terenu koji nosi ime po čoveku koji je inicirao povratak tenisa u program Olimpijskih igara - intonirana je srpska himna koju je s osmehom i suzama u očima pevao.

Đoković, Srbin iz Beograda, nogama, rukama i umom promenio je tenis i neosporno je najbolji svih vremena. Taj status nije došao isključivo zbog fizičke izdržljivosti i tehničke preciznosti, po kojima je poznat, već i zbog besprimerne inteligencije.

Mnogi teniseri su težili razaračkom stilu igre ili perfekcionizmu u udarcima, Đoković je pak vežbao da u koraku s vremenom ponovi isto, kako bi postao ono što se od njega traži. Redefinisao je tenis kroz pristup koji se manifestuje u dubokom prožimanju protivnika i igre u celini. A iz svih izazivača na terenu izvlačio je najbolje, što je ovaj sport i učinilo uzbudljivijom i neizvesnijom igrom. Tu je njegova najveća sportska pobeda koja mnogima izlazi iz vidokruga sporta i dolazi na nivo nacionalnog ponosa.