Zašto fudbal na Olimpijskim igrama nije popularan

Fudbal predstavlja interesantan fenomen u svetu sporta, u kojem je jedan od najpopularnijih. Ipak, na olimpijskim igrama je u senci drugih takmičenja.

Umesto da na terenu budu najveće zvezde, samo trojici igrača starijih od 23 godine dozvoljeno je da nastupaju u svojim nacionalnim timovima.

Iako na fudbalskim terenima u Francuskoj neće biti Kristijana Ronalda, Harija Kejna, Kilijana Mbapea i drugih zvezda okupljenih na nedavno završenom Evropskom prvenstvu, njihov izostanak neće uticati na interesovanje publike.

Istorijski gledano, postojala je indentifikacija i veza između OI i Svetskog prvenstva. Urugvaj je osvojio Igre 1924. i 1928. godine, a zatim i prvo SP 1930. Italija je dominirala olimpijskim turnirima i prvenstvima sveta tokom tridesetih godina prošlog veka.

Švedska je pobedila na OI 1948. i bila trećeplasirana na Mundijalu 1950. Mađarska je osvojila zlato na Igrama 1952, ali nije imala sreće u finalu Svetskog prvenstva 1954. godine.

Međutim, nakon toga, značaj Olimpijskih igara u fudbalu počeo je da opada, a jedan od glavnih razloga je formiranje kontinentalnog takmičenja u Evropi 1960. godine koje se skoro u mesec poklopilo sa Igrama u kalendaru održavanja.

Profesionalci i amateri

Pored toga, olimpijski fudbalski turniri, kao i druga takmičenja na OI, dugo su bili amaterski, što je dodatno uticalo na kvalitet takmičenja. Uvođenje pravila da timovi mogu da imaju samo tri igrača starija od 23 godine u ekipi 1992. godine dodatno je uticalo na (ne)interesovanje publike.

Takmičenja u nacionalnim ligama ili kvalifikacioni periodi za evropska takmičenja koja se aktuelna istovremeno kad i OI, često su važnija za igrače i razlog više za nepojavljivanje onih najboljih.

Učestvovanje na dodatnom turniru može dovesti do umora, ali i povreda na početku sezone, zbog čega mnogi igrači odlučuju da ne učestvuju, iako neki od njih ispunjavaju uslove.

Važno je napomenuti da je olimpijski fudbal pod kontrolom Međunarodnog olimpijskog komiteta, a ne Fife. To znači da klubovi nisu pod obavezom da šalju fudbalere na Olimpijske igre, što dodatno smanjuje interesovanje za turnir.

Tokom Svetskog ili Evropskog prvenstva, gotovo svaki ljubitelj sporta prati događaje sa velikom pažnjom. Međutim, tokom Olimpijskih igara, fokus publike je na sportovima u kojima njihova zemlja ima veće šanse da osvoji medalju. Atletika, košarka, tenis, plivanje i gimnastika privlače više pažnje.

Svi ovi faktori doprinose manjoj popularnosti fudbala na OI u poređenju sa drugim velikim turnirima. Fudbal je samo jedan od mnogih događaja koji se nalaze u olimpijskoj agendi.

Gvardiola, Mesi, Eto i zlatna družina na OI

Nekoliko vrhunskih fudbalera je igralo na Olimpijskim igrama u ranom periodu karijere. Igrači poput Lionela Mesija, Serhija Aguera, Karlosa Teveza, Nejmara i Semjuela Etoa predstavljali su svoje zemlje i čak su osvojili zlatna odličja.

Eto je sa Kamerunom osvojio zlatnu olimpijsku medalju 2000. godine, a kasnije je postao jedan od najboljih svetskih napadača. To je bila jedina medalja za Kamerun na Igrama u Sidneju.

Mesi, Aguero i Anhel di Marija bili su deo reprezentacije Argentine koja je osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Havijer Maskerano je dva puta uspeo da dođe do zlata – 2004. i četiri godine kasnije. 

Sadašnji treneri, Pep Gvardiola i Luis Enrike, takođe su osvajači zlatne olimpijske medalje sa Španijom 1992. u njihovoj Barseloni.

Zanimljivo, Brazil je 2016. godine prvi put uspeo da se okiti zlatnom medaljom na Olimpijskim igrama i to sa Nejmarom u timu. Posle toga, u Tokiju 2021. godine i Dani Alveš je došao do najsjajnijeg odličja.