Najveća sportska neprijateljstva (prvi deo)

Na terenu su delovali kao najbolji prijatelji, a van njega nisu mogli očima da se gledaju. Ovo je možda najbolji opis odnosa nekadašnjih saigrača u Los Anđeles Lejkersima, Kobija Brajanta i Šekila O'Nila.

Njihovi odnosi zaista su bili skladni do 2002. godine, kada su Lejkersi osvojili tri uzastopne titule. Međutim, kada su naredne godine rezultati izostali, prijateljstvo je puklo, a ova dva igrača više puta otvoreno su se sukobila. Naravno, to je bio samo obračun dva alfa mužjaka u tada najboljoj NBA ekipi.

Sve je počelo od peckanja, prozivanja u intervjuima i stihovima rep pesama, da bi se završilo pretnjom ubistvom.

Šek je često znao da u rep pesmama da prozove Kobija, pominjući mu sve, od bliže i dalje familije, do žene. Gorostasni centar je po odlasku iz Lejkersa 2004. godine najviše prozivao bivšeg saigrača da nije nesposoban da ekipu sam odvede do titule. Za to vreme, Šek je četvrti prsten osvojio sa Majami Hitom.

Kobi mu je zapušio usta kada je sa Lejkersima dva puta uzastopno postao šampion. Prvo je 2009. godine osvojio četvrti šampionski prsten u karijeri, a godinu dana kasnije i peti, čime je pretekao Šeka. Na konferenciji za novinare, posle osvajanja titulE, Kobi nije propustio priliku da to pomene.

Koliko je njihov sukob bio ozbiljan govori i nedavno priznanje Šeka da je pretio Kobiju da će ga ubiti. Povod za pretnju bio je Kobijev intervju u kojem je svog gorostasnog saigrača nazvao debelim, sporim i mrzovoljnim.

Ipak, ova svađa zvanično se završila 2006. godine na Ol-star meču. Šek je tada nosio dres Majamija, Kobi je ostao "jezeraš", a zvanično njihova ratna sekira je zakopana. Doduše, peckanja i dalje postoje, ali ne i otvoreni sukob.

Svađa između Šeka i Kobija trajala je godinama, a javnost je tek nedavno saznala njene prave razmere. Ipak, nije ovaj košarkaški tandem jedini koji se u sportu otvoreno sukobljavao.

Poznato je da je, prema mnogima, najbolji bokser svih vremena Muhamed Ali bio, najblaže rečeno, britak na jeziku. Ali je pre, za vreme i posle borbe često znao da vređa i nervira protivnika, a javnost je uživala u njegovim dovitljivim dosetkama. Alijeve prozivke najčešće su bila vrsta psihološkog rata, u kojem nije bilo ništa lično.

Ipak, kada je Džo Frejzer u pitanju, stvar je bila i te kako lična. Njihov meč u Manili, popularan pod nazivom Thrilla in Manila, više je ličio na rat. Počeo je mesecima pre sudijskog gonga, a kako stvari stoje, ni danas nije okončan.

Meč Alija i Frejzera u Manili bio je treći sudar dva velika šampiona. U prvoj borbi, koja je nazvana "borba veka" 1971. godine, Ali je doživeo prvi poraz u profesionačnoj karijeri. Koliko je nemilosrdan bio meč govore činjenica da su oba boksera završila u bolnici, uz glasine da je Frejzer podlegao povredama na meču.

Ali se osvetio tri godine kasnije, kada je na poene savladao Frejzera. Najavljeni treći meč u Manili 1975. godine predstavljao je vrhunac boksa i najvažniji meč u ovom sportu svih vremena.

Celo rivalstvo Frejzera i Alija imalo je svoju uvertiru koja nije nagoveštavala da će se ovi borci zakleti neprijatelji.

Kada je Muhamedu Aliju oduzeta dozvola za boks, zbog odbijanja da ode u vijetnamski rat, Džo Frejzer, koji je pripadao konzervativnoj struji koja je podržavala rat, pisao je tadašnjem predsedniku SAD Ričardu Niksonu i molio ga da vrati Aliju licencu.

Osim toga, Frejzer je na svim skupovima i saslušanjima otvoreno podržavao Alija i lobirao da se vrati među konopce, a povremeno je i finansijski podržavao Alijevu porodicu.

Ono što je iznerviralo Frejzera jeste Alijevo prozivanje. Poznato je da je Ali bio veoma dovitljiv kada je u pitanju protivanje protivnika, tako je Frejzera u najavi za borbu u Manili nazvao "gorilom", i to najviše iz razloga što se rimovalo sa mestom na kojem se održavao meč, Manilom.

Nije ovo bila jedina uvreda na račun Frejzera. Ali je govorio da je njegov protivnik previše glup i previše ružan da bi bio šimpanza, da je glup i da je sramota za "crne" Amerikance.

U brutalnom meču, u kojem su oba boksera utrošila i poslednji atom snage, Frejzer je predao u 14. rundi. Pobeda je pripala Aliju, ali ako pitate Frejzera, on ni danas ne misli tako.

"Pogledajte mene i pogledajte njega i recite ko je zaista pobedio", rekao je jednom Frejzer, aludirajući na Alijevo stanje zbog Parkinsonove bolesti izazvane najverovatnije udarcima koje je pretrpeo u ringu. Frejzer veruje da su upravo njegovi udarci doveli Alija do stanja u kojem se danas nalazi.

Strasti se nisu smirile ni u godinama posle borbe, gde Frejzer nije propuštao priliku da otvoreno kaže šta misli o nekadašnjem rivalu. Jednom je rekao: "Da ga (Alija) vidim da od žeđi crkava u pustinji, prošao bi pored njega".

U svojoj autobiografiji koja je objavljena 1996. godini Frejzer je za Alija naveo: "Ljudi me pitaju da li ga žalim. Ne. Zabole me za njega. Svi hoće od mene da ga volim, ali iskopaću mu grob i sahraniću ga kada ga dobri Gospod bude uzeo pod svoje".

Ipak, i ovo rivalstvo ima srećan kraj. Skoro tri decenije posle njihovog "rata" u Manili, dve bokserske legende viđene su da sede zajedno na košarkaškoj Ol-star utakmici 2002. godine u Filadelfiji. Njihov susret je usledio posle bezbrojnih izvinjenja koje je Ali upućivao Frejzeru tokom godina. Ova dva bokserksa veterana tako su okončala hladni rat koji je došao posle žestokog rata koji su imali među konopcima.

U tenisu kao pojedinačnom sportu rivalstvo postoji između igrača, a svaki eventualni sukob je vrlo ličan.

Tako je bilo i između dva "loša momka" svetskog tenisa, Džimija Konorsa i Džona Mekinroa. Sve je počelo 1979. godine, kada je Konors vladao svetskim tenisom, dok se tada sedam godina mlađi Mekinro velikom brzinom probijao do vrha.

Na Grand pri Mastersu 1979. godine Konors je pred duel sa Mekinroom rekao da će taj meč biti samo "lakši trening". Ipak, Mekinro je iznenadio i dobio favorizovanog protivnika.

Posle duela, Konors je smislio poseban nadimak za protivnika i nazvao ga je "that f***face McEnroe", uvredom koju je teško prevesti na srpski jezik. Ne treba pominjati da mu prgavi Mekinro nije ostajao dužan.

Njihovi međusobni dueli bili su pravi magnet za publiku koja je, osim dobrog tenisa, mogla da vidi i razmenu žestokih uvreda, koškanje, a malo je falilo da se nekoliko puta i pobiju na terenu.

Doduše temperamenti Mekinro znao je da svojim svađama i povremenim izvlivima besa znao da zabavlja konzervativnu tenisku publiku na mečevima sa skoro svakim protivnikom, ali dueli sa Konorsom uvek su imali dodatnu dozu naboja.

Uskoro nastavak...