Odlazak „pravog Amerikanca“ Halka Hogana i kraj manije duge 40 godina

„Šta ćeš sad?", govorio bi Halk Hogan svojim protivnicima nakon što, kao i lik iz stripa zbog kog je dobio nadimak, upadne u trans koji ga načini deset puta jačim. Bilo je to pitanje koje je obično najavljivalo skori kraj borbe i na koje niko nije imao pravi odgovor.

Bila je to i samo jedna od Hoganovih legendarnih doskočica, koje su ga uz izuzetne fizičke atribute (visok 201 centimetar, sa težinom koja je varirala oko 130 kilograma), glumački dar i neobjašnjivu harizmu postavile na pijedestal rvačkog sveta.

Pomogli su i karakteristični brkovi – koji u njegovom slučaju nikad nisu izašli iz mode – bandane i perje jarkih boja, kao i raskalašan stil života, glorifikovan 80-ih godina 20. veka. 

Na njegovu sreću, upravo je tada Vins Makmehon počeo sa ostvarivanjem snova o izgradnji imperije koja bi ušla u sve dvorane u Sjedinjenim Državama i sve domove na svetu. Za to mu je međutim bilo potrebno zaštitno lice i priča koja je prodavala karte i TV prava.

Sve je to Makmehon pronašao u Hoganu – najboljem srednjoškolskom pičeru u čitavoj Džordžiji, profesionalnom gitaristi i članu glumačke postave trećeg dela Staloneove priče o Rokiju.

I koliko god ja Makmehonova federacija donela Hoganu, a donela je mnogo, makar dva puta više je on uradio za nju. Bio je carev glavni izaslanik, obišavši u kutiji čitavu planetu. Šepurio se nakićen crveno-žutim perjem, nadmeno se rugao svim protivnicima i poput magneta privlačio i pohvale i kritike.

Postao je prava američka ikona, čiji moto je glasio „treniraj, moli se i uzimaj svoje vitamine". Uvek u centru pažnje, ženskom društvu i dobrom raspoloženju.

Ekstravagantan izgled i ponašanje doneli su mu status najveće zvezde, koja za 40 godina nije prestala da sija, iako se, prirodno, intenzitet njenog pojavljivanja smanjio. A za to vreme je Hogan bio i heroj i negativac. Predvodnik „novog svetskog poretka" i višestruki povratnik. Učesnik glavne borbe na osam od prvih devet Wrestlemania.

Ukrštao je brkove sa „Čeličnim šeikom" i na pod bacio 240 kilograma teškog „džina" Andrea. Bio je prvi i za sada jedini kečer na naslovnici Sports Illustrated i šestostruki šampion čija vladavina je trajala više od 2.000 dana. Više puta se svađao sa rukovodstvom i menjao franšize, a mali je i broj kolega koje za njega imaju lepu reč. Tako je to kada ste na vrhu.

Namamio je Denisa Rodmana u ring, optuživan je za rasizam i preljubu, a više puta je proglašavan najboljim, najsnažnijim i najvoljenijim, ali i najomraženijim i najgorim kečerom. Imao je i svoju televizijsku emisiju, a napravio je i solidnu glumačku karijeru, otvorivši put svojim kolegama ka Holivudu. Na kraju je svoju slavu iskoristio i da podrži Donalda Trampa na predsedničkim izborima. Nije loše za jedan radni vek.

Samo jednu stvar u vezi sa svojim poslom nije voleo, a to je da gubi. Odbijao je scenarije čiji se rasplet zasnivao na njegovim porazima - naročito na najvećim pozornicama – i predajama titule. Nije ni čudo što ga kolege nisu volele. Zazirao je od toga da sudija tri puta udari šakom u pod, dok je on na njemu, a navijači slave novog šampiona. Bilo mu je draže da nije u ringu, nego da ga napusti poražen.

Od pinovanja pak nije mogao da beži doveka. Srce ga je izdalo tokom noći i sprečilo da se još jednom trgne u poslednjem trenu i otvori oči. Umesto navijača željnih zabave, koji su se kasnije pridružili odavanju pošte, na nove mečeve sa Andreom, „Čeličnim šeikom" i Rendijem Sevidžom ispratila ga je porodica. Daleko od ringa u kom se proslavio i reflektora koje je obožavao.