Priča o bokseru iz Aušvica

Priča o Salamu Aruhu mogla je da liči na priče mnogih drugih velikih boksera. Ipak, legendarne borbe, velike pobede, slava, novac i sve ostalo što ide uz oreol bokserskog šampiona nisu bile deo priče o ovom Solunjaninu.

Svojim bokserskim veštinama, Aruh je u zloglasnom nacističkom logoru Aušvicu bukvalno branio svoj život. Prema rema sopstvenoj evidenciji, Aruh je u Aušvicu imao 208 borbi protiv drugih zatovrenika, koje su organizovali čuvari logora da bi se zabavili. Za njega je pobeda značila da će doživeti još jedan dan i novu borbu, za protivnike koje je porazio, nije bilo revanša. Poraz je značio smrt.

Priča o Salamu Aruhu (koji je rođen kao Salamon, ali je kasnije izbacio poslednje slovo svog imena, pa je nazvan Salamo i Šlomo), počinje 1923. godine u Solunu u porodici sefardskih Jevreja. Otac, koji je radio na dokovima, prvi je kod sina usadio ljubav prema boksu. Salamo je prve bokserske korake napravio u klubu Makabi iz Soluna, koji je u to vreme okupljao jevrejske sportiste u tom gradu. Prvi put protivnika je u ringu nokautirao sa 14 godina, da bi 1938. godine postao prvak Grčke, a godinu dana kasnije i prvak Balkana.

Nakon što se pridružio grčkoj vojsci, Aruh je imao impresivan rekord od 27 pobeda, sve nokautima. Iako sa visinom od 168 centimetara nije odavao utisak čvrstog borca, mnogi svedoče da je imao izuzetan rad nogu, zbog čega je dobio nadimak „baletan“. Odlično kretanje, zajedno sa brzinom i snažnim udarcem bili su dobitna kombinacija za Salamov uspeh u ringu.

Snove o svetskoj slavi i novim pobedama prekinuo je Drugi svetski rat. Grčka je okupirana u aprilu 1941. godine. Kao i mnogim drugim okupiranim zemljama, to  je značilo pogrom, pre svega za jevrejsku populaciju. U Solunu jevrejska populacija je skoro potpuno zbrisana. Od blizu 50.000 Jevreja u tom gradu pre rata, nakon rata ostalo je svega 2.000.

Salamo je u martu 1943. godine, zajedno sa roditeljima, tri sestre i bratom deportovan u Aušvic. Majka i sestre, skoro odmah po dolasku u logor su odvedene u gasnu komoru, gde su pogubljene.

Mladi grčko-jevrejski bokser, koji je tada imao 20 godina, prisećajući se prvog dana u paklu Aušvica, rekao je da je po dolasku u logor stajao go čitav dan, da bi tek sutradan nacistički čuvari očistili i dezintifikovali zatvorenike crevima. Tada mu je i istetoviran identivikacioni broj na podlaktici 136954.

Prve borbe u Aušvicu Salamo je imao ubrzo po dolasku. Kako je naveo, komandant kampa je drugi dan došao i upitao zarobljenike da li ima neko ko se bavio boksom ili rvanjem. Salamo je podigao ruku, što je izazvalo nevericu kod nemačkog komandanta, koji je, imajući u vidu nizak rast zatvorenika, sumnjao da se ovaj bavio nekim borilačkim sportom.

Da bi proverio da li govori istinu, komandant je naterao Salama da se bori sa drugim zatvorenikom. To je ujedno bila i prva od više od 200 pobeda mladog boksera u paklu Aušvica. Samo 20 minuta nako pobede usledila je i druga, nad kurpulentnim Čehom.

U intervjuu za „People magazine“ Salamo je rekao da su se borbe u logoru održavale sredom i nedeljom, najčešće u zadimljenim magacinima, gde su čuvari pili, pušili i kladili se na borce. Morbidna zabava čuvara u zloglasnom nacističkom logoru podsećala je na borbe gladijatora u starom Rimu, gde je pobednik „kupio“ sebi još vremena do sledeće borbe, dok je poraženi borac pogubljen.

Borbe skoro da nisu imale pravila. Završavale su se kada jedan od boraca više nije mogao da stoji, ili kada se sami čuvari zasite. Kako je Salamo rekao u jednom intervjuu, čuvari nikada nisu odlazili dok ne vide prolivenu krv.

Za razliku od drugih zatvorenika, oni koji su se borili imali su tek nešto bolju ishranu i bili su pošteđeni najtežih fizičkih radova. To su bile i jedine „pogodnosti“ u paklu Aušvica.

Salamo je naveo da je, prema sopstvenoj evidenciji, u logoru imao 208 borbi. Najčešće su protivnici bili kurpulentniji od njega, ali je uspevao da izlazi kao pobednik. Jednom prilikom Salamo je uspeo da za manje od 20 sekundi nokautira gorostasnog zatvorenika koji je bio viši od dva metra i koji je težio više od 100 kilograma.

Najtežu borbu imao je protiv nemačkog Jevrejina iz Dizeldorfa, Klausa Silbera, koji je pre odlaska u logor imao skor u amaterskom boksu od 44 pobeda, bez remija i poraza. U Aušvicu Silber je dobio više od 100 uzastopnih mečeva, pre nego što se susreo sa Salamom. U žestokoj borbi dvojice boksera, Salamo je izašao kao pobednik. Klausa Silbera nakon toga više niko nikada nije vieo.

Kako je Salamo rekao, samo su dve borbe u kojima je učestvovao završile nerešeno i to u periodu kada se oporavljao od dizinterije. Nakon toga nije ubijen jedino iz razloga što je čuvarima i nemačkim oficirima u kampu donosio ogroman novac kroz klađenje.

Na žalost, ostali članovi Salamove porodice nisu preživeli pakao holokausta. Nakon majke i sestara koje su ubijene odmah po dolasku u logor, Salamov otac pogubljen je u gasnoj komori kada se razboleo i postao nesposoban za rad. Salamov brat streljan je nakon što je odbio da vadi zlatne zube iz vilica streljanih jevrejskih zatvorenika.

Salamo je uspeo da dočeka oslobođenje. U svedočanstvima datim pojedinim medijima, Salamo je rekao da je trebalo da se bori protiv prijatelja iz detinjstva, Žaka „Džejkoa“ Rejzona, sa kojim je pre rata u Solunu zajedno trenirao. Rejzon je takođe ostao živ zahvaljujući pobedama u surovim borbama protiv drugih zatvorenika u Aušvicu. Prema pojedinim navodima Rejzon je imao više od 120 borbi. Pre borbe Rejzona i Salama, logor je oslobođen, tako da dvojica prijatelja nikada nisu ukrstila pesnice.

Nakon oslobođenja Salamo je potražio svoju porodicu u logoru Bergen-Belzen, samo da bi otkrio da su svi članovi familije pobijeni. Ipak, na tom mestu stradanja upoznao je, tada 17-godišnju, Martu Jehijel, koju je kasnije oženio. Sa svojom suprogom Salamo je emigrirao u Izrael (tada još uvek Palestina) i sa njom je dobio četvoro dece.

Salamo je učestvovao Prvom izraelsko-arapskom ratu 1948. godine. Nakon toga kratko se vratio boksu, ali je nakon poraza (jedinog zvaničnog u karijeri), od Italijana Almeta Falćinelija, napustio boks i posvetio se privatnom biznisu.

Priča o Salamu Aruhu nije prošla neprimećena. Njegova ispovest inspirisala je Holivud da snimi film zasnovan na neverovatnoj životnoj priči solunskog boksera. Tako je 1989. godine snimljen film „Trijumf duha“ (Triumph of the Spirit) sa Vilijemom Defoom u glavnoj ulozi. Salamo je unajmljen kao poseban konsultant za potrebe filma, čiji se najveći deo snimao u samom Aušvicu. Kako je sam rekao, povratak na mesto stradanja oživelo je mnoge uspomene.

Film je imao podeljene kritike, ali je podigao prašinu kod drugih zatvorenika koji su prošli kroz sličan pakao kroz koji je prošao i Salamo. Nakon što je film izašao Salamov prijatelj, Džejko Rejzon, koji je takođe u Aušvicu preživeo zahvaljujući pobedama u borbama sa drugim zatvorenicima, tužio je producente, kao i samog Salama. U tužbi je naveo da se film zapravo zasniva na njegovoj životnoj priči, koju je Salamo preuveličao i Holivudu „prodao“ kao svoju. Od traženih 20 miliona dolara, dve strane su se nagodile da se Rejzonu isplati 30.000 dolara.

Priča o Salamu Aruhu završava se 26. aprila 2009. godine, kada je preminuo u 86. godini svom domu u Telavivu, okružen najbližima.

Borbu u paklu Aušvicu, za života najbolje je opisao sledećim rečima: „Ono što me je održavalo u životu je goruća želja da jednog dana ispričam svetu šta sam video u Aušvicu. Sigurno je da su postojali momenti kada sam jednostavno želeo da umrem, ali činjenica da sam ovde i da imam priliku da pričam o svemu što se dogodilo, čine me srećnim što sam preživeo“.