Krvavi sport, između mita i stvarnosti

Film „Krvavi sport" iz 1988. godine u kojem glavnu ulogu ima Žan Klod Van Dam, bio je jedan od većih hitova  na našim prostorima. Kaseta sa ovim filmom dugo vremena bila je jedna od najtraženijih u video klubovima u Srbiji.

Film je navodno rađen po istinitom događaju i govori o Frenku Djuksu, kapetanu američke vojske i majstoru borilačkih veština koji je učestvovao na brutalnom turniru „kumite", koji okuplja najbolje majstore borilačkih veština iz celog sveta i koji se održava svakih pet godina. Djuks je jedini zapadnjak koji je osvojio turnir i koji je navodno postavio rekorde koji i danas važe.

Inspiracija za film je tekst pod nazivom „Kumite: A Learning Experience" o pravom Frenku Djuksu koji je novembra 1980. godine izašao u američkom magazinu specijalizovanom za borilačke veštine Crni pojas (Black Belt).

Čitava priča po kojoj je Frenk Djuks postao poznat već dve decenije je predmet kontroverzi. Dok sa jedne strane stoje mnogi majstori borilačkih veština koji za Djuksovu priču kažu da je izmišljotina, drugi smatraju da je ovaj borac zaista jedan od najvećih majstora svog doba. U poslednje vreme preovladava mišljenje da je Frenk Djuks običan šarlatan koji je profitirao iz čiste izmišljotine.

U tekstu iz 1980. godine Frenk Djuks je ispričao priču o kumite turniru koji se navodno odigrao 1975. godine u Nasauu na Bahamima (u filmu Krvavi sport radnja je smeštena u Hongkongu).

Sam turnir se navodno održava svakih pet godina, na tajnim lokacijama daleko od očiju javnosti. Na turniru postoji minimum pravila, a pravo učešća imaju majstori svih istočnjačkih borilačkih veština, uključujući i boksere i rvače. Da bi se učestvovalo na turniru borac mora da ima mentora, majstora koji je član polutajne organizacije International Fighting Arts Association (IFFA).

Djuksov mentor je bio majstor nindžicua Senco Tanaka, koji je nekada učestvovao na kumite turnirima, dok je trenirao i sa Džekom Sekijem. U filmu „Krvavi sport" Džeka Sekija glumi Roj Čiao. Tanaka, koji je nekada bio šampion kumite turnira, preporučio je navodno Djuksa za učešće na tom događaju.

O supertajnom turniru Djuks je počeo da priča navodno uz odobrenje IFFA, da bi poslužio kao neka vrsta portparola turnira i da bi zainteresovao mlade američke borce da učestvuju na jednom takvom događaju.

Kao što je rečeno turnir se održao na tajnoj lokaciji u velikom kampu koji je primio stotine boraca iz celog sveta.

Prema Djuskovim rečima turnir je trajao tri dana, gde su borci svakog dana imali po 20 borbi. Deset borbi je bile su u jutarnjim časovima, još toliko u rano popodne, dok bi ostatak dana borci bili slobodni da se odmore i zaleče rane. Na kraju svakog dana borci koji su ispali napuštali su kamp. Iako se čini da je 20 mečeva na dan previše za bilo koga, Djuks je naveo da većina mečeva traje između 18 i 30 sekundi (kako je rekao, najduži kumite meč u karijeri u kojem je učestvovao trajao je minut i 40 sekundi).

Mečevi su morali da se završe nokautom, predajom, ili izbacivanjem protivnika sa borilišta. Pisana pravila skoro da nisu postojala, dok su nepisana pravila zabranjivala namerne udarce u vrat, ujedanje i slične „nečasne" poteze.

Sva tri dana menjala su se borilišta da borci ne bi mogli da se prilagode okolini, odnosno da bi morali da smišljaju novu strategiju. Prvog dana borilište je bilo najvećih dimenzija i dozvoljavalo je cirkularno kretanje boraca. Drugog dana borilište je bilo manje (uže), gde su takmičari morali da koriste linearno kretanje. Trećeg dana borilište je predstavljala uzdignuta platforma gde je bilo od suštinske važnosti zadržati ravnotežu, odnosno gde su jači udarci nogama bili maltene isključeni, jer su dovodili u opasnost takmičara da izgubi ravnotežu i da ga protivnik izbaci van ringa.

U intervjuu za „Crni pojas" Djuks je rekao da su se na turniru najlošije pokazali džudisti za koje je rekao da su previše robovali pravilima sportskog džudoa. Nešto bolji su bili bokseri, ali noge su im bile izuzetno ranjive i predstavljale su slabu tačku. Takođe, prema njegovim rečima, loši su bili i majstori tradicionalnih borilačkih veština (nije pomenuo kojih), koji nisu imali odgovor na svaki izazov.

Prema Djuksovim rečima, oni koji su zaista bili dobri su  borci koji su bili vojnici i koji su imali ratno iskustvo, instinkt za preživljavaem, veliku toleranciju na bol, među kojima je naravno ubrajao i sebe.

Kako je rekao kumite turniri su bili tajni iz više razloga. Kao osnovni razlog tajnosti Djuks je naveo da je kumite okupljao najbolje majstore borilačkih veština i da je jedan od ciljeva bio da kroz borbu najbolji uče od najboljih. Majstori su usavršavali tehnike i kroz borbu se uveravali koje veštine funkcionišu a koje ne. Pubila i javnost su bili isključeni da ne bi prisustvovali demonstraciji veština i da ne bi „krali zanat".

Ovo u kratkim crtama prepriča tekst koji je 1980. godine izašao u magazinu „Crni pojas". Novinari magazina su se ogradili od istinitosti, ali su rekli da su na više mesta proverili Djuksovu priču. I pored nepostojanja bilo kakvog pisanog traga, fotografije ili video snimka, u razgovoru sa još  nekoliko boraca iz SAD i inostranstva, koji su navodno učestvovali na turniru, došli su do zaključka da je Djuksova priča najverovatnije istinita.

Ona je, kao što je rečeno, inspirisala Žan Klod Van Dama da 1988. godine snimi film „Krvavi sport" u kojem je Frenk Djuks radio kao koreograf borbi i stručni konsultant. Djuks je rekao da je Van Dam u tom filmu čak nosio njegovu ličnu odeću da bi doprineo autentičnosti filma. Djuks je potvrdio postojanje i najvećeg protivnika na kumite turniru, Koreanca Čong Lija (koja glumi Bolo Jueng). Iako je Jueng odradio sjajan posao, gde je u filmu glimio snažnog beskrupuloznog borca koji je u finalnoj borbi i oslepeo Djuksa, američki borac je rekao da je pravi Čong Li bio još strašniji. Takođe potvrdio je da je u finalnoj borbi bio delimično oslepljen, ali da je to bio nesrećan slučaj a ne namera.

Priča koja je u vreme kada je izašla zvučala neverovatno lansirala je Frenka Djuksa 1980. godine u samu elitu majstora borilačkih veština, dok je popularnost nakon filma „Krvavi sport" 1988. godine još više porasla. Tek kada su pojedini novinari počeli da istražuju Djuksovu priču došli su do velikih rupa i kontroverzi u onome što je ovaj majstor borilačkih veština pričao. Sam američki borac je u mnogim intervjuima kasnije sam sebi „kopao jamu" novim tvrdnjama koje su same potkopavale njegovu originalnu priču koju je prvobitno objavio magazin „Crni pojas".

Prva stvar koja je mnogima bila sumnjiva je činjenica da nigde ne postoji opipljiv dokaz da su kumite turniri ikada održani, a kamoli da je Frenk Djuks na njima učestvovao, odnosno da je osvojio. Ako je istina da je turnir okupljao stotine boraca, iako su zakleti na tajnost, u javnosti bi procurelo makar još jedno svedočanstvo borca bilo gde u svetu. U ovom slučaju jedini dokaz Djuksovih reči je sam Djuks.

Sama organizacija kumite turnira pripadala je tajnim organizacijama poput IFFA i Crni zmaj „Black Dragon Fighting Society". Ova druga vodi korene iz imperijalnog Japana i nastala je početkom 20. veka kao polušpijunska organizacija.Sam Djuks je rekao da je dobio posebnu dozvolu da priča o kumite turniru da bi zainteresovao američke borce, ali to pobija njegove reči u istom tekstu da se na turnir ne prijavljuje nego da borci dobijaju posebne pozivnice da bi učestvovali.

Posebna meta kritika bila je navodna vojna karijera Frenka Djuksa koju je uvek isticao u prvi plan. U tekstu za magazin Djuks je naveo da je bio učesnik vijetnamskog rata. Imajući u vidu da je rođen 1956. godine i da je u marince došao 1975. godine kao 19-godišnjak, jasno je da nije mogao da učestvuje u ratu (kasnije je tvrdio da nije rekao da je vijetnamski veteran već da je služio vojsku u post-vijetnamskoj eri).

Ono što je mnoge nagnalo da Djuksa proglase šarlatanom je činjenica da je ovaj borac iste godine kada je dospeo u vojsku, učestvovao na kumite turniru i osvojio ga. Iako je bio impozantne građe malo je onih koji veruju da je sa samo 19 godina Djuks bacio na kolena mnoge druge majstore borilačkih veština na jednom tako brutalnom turniru (kako je sam rekao) kakav je kumite.

U kasnijim intervjuima Djuks je, kao što je rečeno, često dodavao nove detsalje svom učešću i pobedi na kumite turniru. Tako je jednom prilikom rekao da je na turnir ušao kao tajnu operativac CIA da bi raskrinkao azijsku kladioničarsku mafiju. Iako u svom prvom intervjuu nije pomenuo tako nešto, oni koji su analizirali život i delo Frenka Djuksa smatraju da je taj deo izmislio ne bi li uklopio početak svoje vojničke karijere koji se poklopio sa godinom kada je održan kumite turnir.

Prvi ko je pokušao da sruši mit o Frenku Djuksu je novinar Los Anđeles Tajmsa iz San Fernando ogranka koji je naveo da je IFFA organizacija koja je organizovala turnir u stvari registrovana na adresi na kojoj se nalazi Djuksova kuća. Trofej koji je Djuks osvojio na kumite turniru i sa kojim se slikao, novinar je ustanovio da je izrađen u radnji koja se nalazi blizu mesta Djuksovom stanovanja, a da bi potkrepio svoje tvrdnje novinar je dostavio originalan račun.

Kasnije je ustanovljeno da je novinar izmišljenim dokazima pokušao da sruši Djuksove izmišljotine. Račun za navodno kupljeni trofej bio je falsifikovan. Djuks je samo priznao da je trofej koji je oštećen odneo kod majstora na popravku i da je to zloupotrebljeno da bi se dokazalo da je navodno trofej izradio po narudžbini u Americi. Kasnije je rekao da je novinar iskonstruisao čitavu priču na nagovor bivše supruge sa kojom je prošao kroz težak razvod (iako je u prvi mah tvrdio da su tekst naručili njegovi konkurenti ljubomorni na popularnost koju ima njegova škola borilačkih veština).

Međutim i ova tvrdnja se kosi sa ranijim tvrdnjama Djuksa koji je rekao da je osvojeni trofej u stvari vlasništvo organizatora kumite turnira i da se on ne daje pobednicima.

U seriji intervjua i izjava Djuks je kasnije izjavio da se na kumite turnir plasirao umesto kontroverznog majstora borilačkih veština Džona Kihena (kasnije promenio ime u Kaunt Dante). Kihen je bio jedan od osnivača američkog društva Crni zmaj i umro je od unutrašnjeg krvarenja nakon pucanja čira. Djuks je tvrdio da je Dante ubijen dim-sunom (dodirom smrti), udarcem u posebnu tačku u telu nakon koje, tek danima i nedeljama kasnije čovek umre. Udarac je navodno izveo neko iz društva Crni zmaj kome se Dante zamerio. Naravno ni ova tvrdnja nije nikada dokazana, ali je osporila jedan deo Djuksove priče sa početka da je na turnir pozvan na preporuku mentora Tanake.

Djuks je za sebe tvrdio i da je godinama radio kao operativac CIA. Novinari nikada nisu došli do bilo kakvog dokaza da je Djuks ikada radio kao obaveštajac u bilo kojoj službi. I u ovom slučaju jedino su Djuksove reči one koje potkrepljuju neverovatnu tvrdnju.

Kada bi se nastavilo dalje, spisak tvrdnji, kontroverzi je dugačak, kao što je dugačak spisak kontraargumenata kojima se pobija Djuksova priča. Zanimljivo je da je početkom devedesetih godina prošlog veka na turneji po Evropi Djuks demonstrirao razbijanje neprobojnog stakla iz jednog udarca. Ovu demonstraciju kasnije su pobili njegovi učenici koji su tvrdili da je umesto neprobojnog stakla otpornog na metke koristio običan pleksiglas.

Ono što je neosporno je činjenica da je Djuks zaista odličan majstor borilačkih veština, koji je profitirao na osnovu jedne neverovatne priče. Osnovao je sopstvenu školu ninđicua, lansirao je birilačke tehnike sa sopstvenim imenom i proglasio sebe za jednog od dvoje nindži na celoj planeti (drugi navodno živi u Japanu).

Od onoga što može da se potvrdi je da je Djuks radio kao instruktor borenja američkim fokama, elitnoj jedinici vojske SAD. Takođe, Djuks tvrdi da je radio za mnoge druge specijalne jedinice američke policije i vojske. Zanimljiva je tvrdnja da je radio na „poverljivim aktivnostima" zajedno sa specijalnom jedinicom ukrajinske policije Berkut.

Kada je holivudska karijere u pitanju, saradnja koja je uspostavljena sa Van Damom produžila se na nekoliko narednih filmova. Djuks je rekao da je lično trenirao Van Dama za „Krvavi sport", ali da mu je bio savetnik i u narednih nekoliko filmova. Djuks je tvrdio da Van Dam nikada nije želeo da mu da neku od uloga jer je imao brže i bolje udarce od poznatog glumca koji nije želeo da ga savetnik zaseni na velikom platnu. Prijateljstvo Van Dama i Djuksa puklo je 1996. godine nakon filma „The Quest.". Film je rađen po scenariju „Kumite" koji je napisao Djuks, koji je trebalo da prikaže sam nastanak turnira. Iako je film doživeo fijasko, slučaj je dobio sudski epilog, gde je potvrđeno da je Djuks napisao scenario, koji je Van Dam iskoristio.

O Frenku Djuksu se i danas raspravlja na mnogim forumima specijalizovanim za borilačke veštine. Mit koji je o Djuksu rođen 80-ih godina prošlog veka, a pothranjivan kasnijim godinama sada se žestoko urušava. I pored svih dokaza koji govore protiv njega, Frenk Djuks ne odustaje od svoje priče da je neporaženi šampion kumite turnira, bivši vojnik i obaveštajac, jedan od dvojice nindži na planeti i da je najveći majstor borilačkih veština.