Imali, pa bankrotirali

Dabogda imao pa nemao - je jedna od najtežih kletvi, a ona neretko pogađa bivše profesionalne sportiste koji su uspeli da za rekordno vreme spiskaju ogroman novac, koji su zaradili tokom karijere.

Za normalnog čoveka (sa normalnom platom) i dalje ostaje misterija kako je moguće da neko ko je u životu zaradio makar milion (a kamoli mnogo više), za kratko vreme ostane u dugovima. Za razliku od mnogih drugih multimilionera, koji takođe nisu imuni na bankrot, najveću sklonost ka finansijskoj katastrofi imaju najviše bivši profesionalni sportisti.

Američki magazin „Sports ilustrejted" 2009. godine izneo je zapanjujući podatak da čak 78 odsto NFL igrača ima ozbiljne finansijske poteškoće samo dve godine po završetku karijere, dok 60 odsto bivših NBA košarkaša, pet godina po odlasku u penziju upadne u finansijsku nevolju. Prema nekim podacima na Ostrvu tri od pet fudbalera Premijer lige veoma brzo po završetku karijere upada u dugove. Izvršni direktor Udruženja profesionalnih fudbalera Gordon Tejlor osporava te navode i smatra da deset do 20 odsto igrača bankrotira, ali činjenica ostaje da mnogi milioneri za kratko vreme izgube sve što su zaradili.

Analizom bankrota nekih od najvećih sportskih zvezda uviđa se šablon koji ih najčešće vodi u propast.

Mnogi profesionalni sportisti bukvalno preko noći postaju milioneri, većina to postaje još u tinejdžerskom dobu ili ranim dvadesetim godinama. Tu već leži prvi problem, jer teško je očekivati da se neko u tako mladom dobu ponaša odgovorno prema novcu koji zarađuje. Ako se tome doda činjenica da su mnogi sportisti mahom došli iz srednje i niže klase, željni svega, onda nije ni čudo što brzina trošenja novca često pretiče brzinu zarađivanja.

Za razliku od glumaca i pevača, karijera sportiste je ograničena. U profesionalnom sportu takmičari koji pređu 30 godina smatraju se veteranima i broje poslednje sezone u klubovima. Profesionalna karijera sportiste najčešće traje između deset i 15 godina i samo u tom periodu oni zarađuju ogromne sume novca. Po završetku, oni ostaju maltene bez ikakvih primanja, dok i dalje žive lagodnim životom na koji su se navikli.

Skupi hobiji (sakupljanje oldtajmera, nakita, umetničkih dela) i vile u kojima žive često znaju da budu omča oko vrata bankovnim računima sportskih penzionera. Novac koji je zarađen brzo se topi na poreze za luksuz i nastavak raskalašnog života, dok priliva novog novca više nema.

Mnogi sportisti, poput Denisa Rodmana i Ivandera Holifilda, pored nerezonskog trošenja novca ceh plaćaju i lošim brakovima. Plaćanje alimentacije je takođe veliki izdatak koji dodatno bivše sportiste gurne u bankrot.

Majk Tajson, Alen Ajverson, Ivander Holifild i mnoge druge sportske ikone mogle bi da posvedoče kako je druženje sa pogrešnim ljudima znalo da ih odvede u propast. Neminovno je da se oko slavnih i bogatih okupljaju oni nepoznati i „nebogati" koji se "grebu" za svaki dinar, dolar, evro ili neku drugu monetu. Trošenje na žurke, provod, restorane, egzotična putovanja, sa sve „čoporom" novokomponovanih prijatelja koji te vole do zadnjeg dolara, skupo je koštala mnoge.

Sam Holifild, koji je tokom bokserske karijere zaradio više od 250 miliona dolara priznao je da je bio veoma naivan i da se okružio ljudima koji su ga koristili i na kraju upropastili. Slično je sa Majkom Tajsonom koji je čitav svoj život i karijeru najbolje opisao u izjavi: „U životu mi je sve došlo prerano, samo mi je pamet došla prekasno".

Od zakasnele pameti nema ništa, ali bivši sportisti namaju više ni priliku da osvoje nove milione. Oni nisu poput biznismena koji mogu ponovo da porenu posao, ili glumaca i pevača koji mogu da dobiju novu ulogu ili snime album. Sportisti po završetku karijere najčešće nemaju obrazovanje kojim bi konkurisali za dobro plaćen posao niti veštine koje bi mogli da unovče, tako da njima gubitak novca verovatno teže pada od mnogih drugih.

Američki sistem u sportu pruža mogućnost da osim sportske karijere atlete dobiju i obrazovanje. Put do profesionalnih liga vodi preko koledža koji regrutuju najbolje srednjoškolce. Naravno, postoje i izuzeci poput Kobija i Lebrona koji su u NBA ligu došli odmah iz školskih klupa. Ipak, većina sportista kroz koledž ima priliku da dođe do diplome. Mali broj tu šansu koristi jer već nakon dve, tri godine odlazi na draft i potisuje profesionalne ugovore.

Malo je sportista kao što je košarkaš Hjustona Džeremi Lin koji je završio Harvard. Još manje je sportista kao što je Amferni Peni Hardvej koji je nakon košarkaške karijere završio fakultet. U Evropi je situacija još gora jer ne postoji sistem drafta i koledža tako da su retki sportisti, pre svega fudbaleri koji su završili fakultet, dok veliki broj nije završio ni srednju školu.

Zanimljivo je da ima i primera bankrotstva koji nije vezan toliko za trošenje koliko za ulaganje. Manji broj sportista bankrotirao je kupovinom akcija na berzi, lošim poslovnim potezima, pokretanjem biznisa koji je propao.

Možda i najpoznatiji sportista koji je simbol loših odluka je svakako Majk Tajson. Čuveni bokser i bivši šampion iskusio je sve poroke, vodio raskalašan život i na kraju spiskao 400 miliona dolara.

Njegov najveći rival i ringu, Ivander Holifild u toku karijere je zaradio više od 250 miliona dolara koje je potrošio na loše društvo i alimentacije. Holifild se čak u 50. godini vratio boksu da zaradi još neki dolar. Obojica boksera danas drže seminare na kojima pričaju o životu i karijeri. To je poslednji način da prežive od stare slave.

Najpoznatiji NBA „siromasi" su Skoti Pipen i Denis Rodman. Članovi legendarne petorke Čikago Bulsa ostali su bez prebijene pare različite načine. Rodman je osim života ispunjenog žurakama i dobrim provodom morao da plaća tri skupe alimentacije. Pipen je 120 miliona dolara potrošio na loše investicije. Na kraju je na računu imao minus od devet miliona dolara i dugove prema advokatima.

Njihov kolega sa NBA parketa, Keni Anderson uspeo je u rekordnom roku da isprazni račun od 60 miliona dolara. To je učinio sa velikom lakoćom imajući u vidu da je vodio veoma luksuzan život. U garaži imao je osam skupocenih automobila, u petosobnoj vili na Beverli hilsu. Sam sebi je odredio mesečni „džeparac" od 10.000 dolara, koji naravno nije bio dovoljan, dok je skoro svakodnevno prijateljima i rođacima davao od tri do pet hiljada dolara.

Ni teniseri nisu imuni na preterano trošenje. Bjern Borg, osvajač 11 grend slem titula svoje milione potrošio je na drogu. Novac na drogu potrošio je i raning bek Trevis Henri koji je tokom karijere igrao za Bafalo bilse i Denver bronkose. Henri je, osim na drogu, novac trošio i na devet alimentacija, jer je sa devet različitih žena imao decu. Dno je dotakao kada ga je policija uhapsila zbog trgovine drogom. Henri je tada izgubio 25 miliona dolara od ugovora koji je imao sa Denver bronkosima.

Atletičarka Merion Džons, u jednom trenutku najbrža žena na planeti, tokom karijere zarađivala je oko sedam miliona dolara godišnje. Merion je potrošila i novac i sve medalje i trofeje koje je osvojila tokom karijere. Novac je potrošila nakon skandala gde je otkriveno da je koristila steroide, na izdavanje lažnih čekova, na kazne za pokušaje da se prevari američka poreska služba, na pokušaje pranja novca, kao i na kupovinu narkotika.

Veliki broj vrhunskih fudbalera nakon karijere dotakao je finansijsko dno. Legendarni igrač Mančester junajteda, Džordž Best tokom 21-godišnje karijere zaradio je oko 100 miliona dolara. Kako ih je izgubio najbolje govori njegov najpoznatiji citat: „Novac sam trošio na piće, brza kola i ženske, ostalo sam spiskao". Sličnu filozofiju sledio je i Pol Gaskonj, stavivši, ipak, akcenat na piće.

Nekadašnji igrač Aston vile Li Hendri, dok je igrao, imao je platu od 30.000 funti nedeljno. Sve bogatstvo izgubio je na propale investicije slušajući razne savetnike koji su mu sugerisali gde da ulaže novac. Hendri je dva puta sebi pokušao da oduzme život, dok danas otvoreno priča o tom problemu.

U grupu fudbalera koji su došli do prosjačkog štapa nalaze se i takvi asovi poput Selestina Babajara, Jona Arne Risea, Kita Gilespija, Džejsona Juela i Karla Korta. U toj grupi nalazi se i sadašnji igrač Partizana Erik Đemba Đemba, koji je svoje bogatstvo izgubio tokom karijere.

Još jedan bivši igrač Partizana poznat je po tome da je za kratko vreme bogatstvo spiskao na zabavu. Saša Đani Ćurčić milione je zaradio mahom na Ostrvu igrajući za Bolton, Aston vilu i Kristal palas, dok je novac trošio na kontroverzne žurke i druženje sa kremom svetskog džet-seta.

Malo je primera u da sportisti nakon karijere uvećaju bogatstvo. Majkl Džordan, i još nekolicina sportista i dalje zarađuju novac zahvaljujući imenu koje su stekli tokom karijere. Ostali, ukoliko ne štede na vreme, veoma brzo susreću se sa bankrotstvom. Tada ih i stiže najteža kletva - „dabogda imao pa nemao".