Zašto Kina ne može da se plasira na Mundijal

Narodna Republika Kina, država koja ima najveću populaciju na svetu i poslednjih decenija, pored ljudskih, poseduje i velike finansijske resurse, do sada je uspela samo jednom da se plasira na Svetsko prvenstvo u fudbalu 2002. godine.

Kada se zna da je susedna Južna Koreja praktično redovni učesnik te sportske fešte sa 12 nastupa, da Japan, koji se pojavljuje po osmi put, poslednjih godina pobeđuje najjače svetske reprezentacije, pa čak i da mala, siromašna i izolovana Severna Koreja iza sebe ima dva nastupa na najvećoj fudbalskoj smotri, postavlja se pitanje kako je moguće da NR Kina ne može da se plasira među najbolje ni sada kada je okvir proširen na 48 učesnica.

Pitanje o tome zašto njihova reprezentacija ne može da se probije kroz kvalifikacije najčešće postavljaju sami Kinezi i ono je ovih dana u žiži interesovanja možda više nego ikada pre – upravo stoga što je broj zemalja koje se takmiče na severnomeričkom kontinentu povećan za trećinu i dosegao istorijski maksimum od čak 48.

Boli to da su na tom takmičenju mesto izborile i tako male zemlje i regioni, za koje ogromni deo kineske populacije nikada nije čuo, kao što su Zelenortska Ostrva i Kurasao.

Puno ulaganja, malo rezultata

Naime, Kina je prvu rundu kvalifikacija za SP 2026. u Kanadi, Meksiku i SAD završila kao druga od četiri reprezentacije iza Republike Koreje, ali je u drugoj rundi, u grupi koju je činilo šest nacionalnih timova, zauzela tek peto mesto sa samo tri pobede i čak sedam poraza – ona je zaostala ne samo za u azijskom regionu tradicionalno jakim Japanom, Australijom i Saudijskom Arabijom već i slabašnom Indonezijom.

Pre deset leta kineska vlada je formulisala plan ogromnog, sistematskog ulaganja u fudbal. Iza njega je svojim autoritetom stao lično i predsednik Si Đinping. Ideja je bila da se kroz proširenje klupske infrastrukture, obrazovne i igračke baze (otvaranje škola, akademija i kampova) najpre ostvare plasmani na Svetsko prvenstvo, zatim, izgradi mreža vrhunskih stadiona i organizuje taj veliki događaj. Konačno, po tom ambicioznom planu, Kina bi, do 2050. trebalo i da osvoji turnir.

Veliki novac je ubrizgavan u kineski fudbal i u njemu su se našli poznati svetski igrači – neki od njih pred penziju, poput Didijea Drogbe i Nikolasa Anjelke, a neki, poput Brazilaca Oskara, Hulka i Paulinja, Argentinca Karlosa Teveza ili Belgijanca Maruana Felainija, i dalje u punoj snazi.

Svoje znanje i iskustvo kineskim fudbalerima počele su da prenose svetske trenerske zvezde, osvajači najvećih trofeja klupskog i reprezentativnog fudbala i gurui, poput Fabija Kapela, Luiza Felipea Skolarija, Marčela Lipija, Svena Jerana Eriksona ili Manuela Pelegrinija. Svoj doprinos dali su i istaknuti treneri sa jugoslovenskih prostora poput Miroslava Ćire Blaževića ili Dragana Stojkovića Piksija.

No, ni te infuzije strateške mudrosti, kao ni prisustvo brazilskih i drugih virtuoza na travi, za sada nisu podigli kineski fudbal do te mere da može da prebrodi azijske kvalifikacije za SP.

To je pokrenulo niz pitanja i preispitivanja, koja se uglavnom svode na jedno: kako to da Kina, koja ubire pregršt medalja na svakim Letnjim olimpijskim igrama, ne samo da nije u stanju da se ustali na svetskim fudbalskim prvenstvima, makar to značilo i ispadanje u grupnoj fazi takmičenja, nego (u poslednjih četvrt veka) ne može ni koliko da se jednom nađe na smotri najboljih?

Složeni uzroci

Razlozi su brojni: kulturološki, društveni i ekonomski.

Najpre, valja eliminisati onaj navodni, politički, koji ponekad podmeću britanski i drugi zapadni mediji – da Kina ne može da se plasira na Svetsko prvenstvo jer je to jednopartijska nedemokratska država u kojoj se guše lične slobode i izraz ljudi. Jer, da su političko uređenje i postojanje ili odsustvo višepartijskih izbora faktori koji određuju uspešnost u fudbalu, Sovjetski Savez i Čehoslovačka nikada ne bi bili šampioni Evrope, niti bi SFRJ dosegla finale dva puta, te uzela pet olimpijskih medalja.

Kao i drugi, Kinezi imaju svoju tradiciju, navike i sklonosti. Oni sami za sebe kažu da su dobri u sportovima u kojima postoji mreža, odnosno u kojima su takmičari odvojeni od protivnika, dok im slabo idu one discipline u kojima postoji neposredni kontakt, kao što je, između ostalih, i fudbal.

I u tome, zaista, ima dosta istine, ne samo zato što oni decenijama dominiraju u svom nacionalnom sportu stonom tenisu, već i zato što su svetski lideri u badmintonu i vrlo solidni u odbojci. Zahvaljujući Li Na, osvajačici dva grend slema ranih 2010-ih u pojedinačnoj konkurenciji i nekoliko dubl igračica, Kina je ostvarila uspeh i u „belom sportu“. Takođe, Kinezi od davnina neguju akrobatiku, pa su uspešni i u sportskoj i ritmičkoj gimnastici ili skokovima u vodu.

Zatim, tu su društvene okolnosti i istorija. Kini je sedamdesetih pretila masovna glad i društvo nije bilo u stanju da prehrani rastuću populaciju, te je, da bi se sprečili društveni potresi, na kraju te decenije uvedena politika jednog deteta, koja je trajala čitavih 35 godina.

I mada je ona porodicama na selu dopuštala da, u nastojanju da dobiju sina kako bi imali mušku ruku za poljske i druge radove, dobiju i drugo dete, oni koji su bili nastanjeni u gradovima morali su da se uzdrže od većeg poroda ako nisu želeli da se suoče s oštrim novčanim kaznama ili posledicama po karijeru.

Puno roditelja s jednim detetom u tim uslovima, dakle, preferiralo je da svog jedinca pošalje u školu i od njega traži akademski uspeh koji bi vodio sigurnom zaposlenju, nego da ga da na ozbiljno bavljenje fudbalom, gde rizikuje da zbog povrede ili žestoke konkurencije doživi neuspeh i istovremeno propusti školsko obrazovanje.

Danas u Kini vlada vrlo oštra konkurencija za upis u željene škole i fakultete, pa deca u toj zemlji jako puno vremena troše na pripremu za prijemne ispite. Društvo naglašava potrebu za učenjem i uspehom u obrazovanju, te puno kineske dece napušta bavljenje sportom u 12 ili 13 godini, u uzrastu kada se ono drugde u svetu intenzivira, da bi se posvetila pripremi za ispite.

Kineska deca su vredna i radna i, slično drugim istočnoazijskim kulturama, sklonija dobroj disciplini nego snalaženju i improvizaciji, zbog čega, smatraju pojedini kulturolozi, bolje savlađuju discipline koje (više) zahtevaju repeticiju, upornost i uvežbanost, poput gimnastike, plivanja i borilačkih veština, nego one koje (više) zahtevaju kreativnost i maštu, poput timskih, kombinatornih sportova.

Takođe, ekonomski gledano, za kinesku decu koja priželjkuju bavljenje sportom, izvesniji i manje stresan put od fudbala je treniranje manje poznatih i praktikovanih sportova, jer država, željna prestiža na međunarodnoj (olimpijskoj) sceni, za takve relativno zapostavljene discipline nudi stipendije i druge stimuluse.

To sve, smatraju sociolozi, objašnjava zašto Kina žanje medalje na Olimpijskim igrama, gde je redovno među tri najuspešnije države sveta, dok još ne postiže odgovarajuće uspehe u „lepoj igri“.

Bankrot koji je urušio kineski fudbal

I, konačno, ekonomija nije samo mikroekonomija domaćinstva ili porodice, već i makroekonomija države ili čitavog industrijskog sektora.

Tu dolazimo do činjenice da je najkrupniji sponzor kineskog fudbala poslednjih godina bila mega kompanija „Evergrande“, najveće kinesko preduzeće iz oblasti građevinarstva i trgovine nekretninama, koje je nakon pucanja mehura na tržištu nepokretnosti 2022. doživelo katastrofalan bankrot.

"Evergrande" je bio sponzorisao najuspešniji fudbalski klub u zemlji Gvangdžou, uspostavio najveću akademiju fudbala na svetu u čijem sastavu se nalazi pedeset terena i podizao i planirao više velelepnih stadiona. 

U bankrot ga je oterala sopstvena pohlepa i preagresivna strategija razvoja i rasta. „Evergrande“ je, naime, neprekidno iznova pozajmljivao novac od stotina poverenika i njime finansirao ogromna nova gradilišta, ne čekajući da nekretnine na kojima je počeo rad budu završene i prodate.

Tako, kada je vlada odlučila da obuzda pregrevanje tržišta nekretnina, koje je stanove učinilo nedostupnim srednjoj klasi i robom za tržišnu spekulaciju bogatih ugrozivši same osnove socijalističkog društva, te cene najednom pale za tridesetak odsto, „Evergrande“ je iznenada postao nesolventan, prezaduženi gubitaš.

Stadioni, fudbalska akademija i trofejni klub postali su kolateralna žrtva tog teškog ekonomskog kraha od nekoliko stotina milijardi dolara.

Sam FK Gvangdžou Evergrande, osmostruki kineski i dvostruki azijski šampion, zbog neisplećenih dugova isključen je iz kineskih profesionalnih liga, da bi se, potom, početkom 2025. u potpunosti raspao.

Sveprisutna korupcija

Valja pomenuti još jedan, vrlo važan društveno-ekonomski faktor – korupciju, odnosno negativnu selekciju.

U Kini se često može čuti o tome kako na ispitima u fudbalskim školama i probama u klubovima prolaze oni koji su „podmazali“ ruke trenera i napunili džepove klupskih funkcionera.

Naravno, tom utisku dosta doprinosi velika afera iz 2022. godine u kojoj je bivši selektor kineske reprezentacije Li Tije bio optužen za davanje i primanje mita dok je bio na dužnosti šefa stručnog štaba reprezentacije od 2019. do 2021.

Li je zloupotrebio svoju funkciju da naplati ulazak igrača u nacionalni tim, koristio je svoj uticaj da iznudi od klubova potpisivanje ugovora sa određenim igračima i čak učestvovao u nameštanju rezultata utakmica.

On je, sve u svemu, nezakonito prihodovao ekvivalent od oko sedam miliona američkih dolara. Za te grehe u decembru prošle godine u provinciji Hubej mu je izrečena dvadesetogodišnja kazna zatvora.

Lijev slučaj potom je pokrenuo lavinu istraga protiv korupcije u kineskom fudbalu. Oštrica pravde pala je na više desetina osoba – doživotnu zabranu bavljenjem tim sportom dobile su još 72 osobe, a čak 13 klubova je kažnjeno oduzimanjem bodova i novčanim globama zbog nameštanja rezultata.

Štaviše, i predsednik Fudbalskog saveza Kine Čen Šujuan smešten je iza rešetaka i to doživotno, jer je nelegalno inkasirao ukupno oko 11 miliona dolara.

Korupcija u selekciji igrača i loša reputacija lige, verovatno su i neki od krupnih razloga zašto Kina još nema dovoljno fudbalera na kaljenju u jakim evropskim ligama, što je takođe jedan od preduslova za uspeh u reprezentativnim okršajima.

U bolju budućnost

Ti potresi i sistemska negativna selekcija nesumnjivo su udaljili kinesku reprezentaciju od Svetskog prvenstva u Severnoj Americi, a, vrlo moguće, i od nekih ranijih.

Pomenuti kulturološki detalji i društvene i ekonomske okolnosti stvorili su u Kini fudbalsku čorbu koja vri, i u kojoj je do sada bilo teško primeniti neki određeni recept uspeha kada je u pitanju plasman u završnicu važnih takmičenja.

Odlučna akcija vlasti bila je neophodna za suzbijanje nameštanja rezultata i mita i uspostavljanje pravednog sistema selekcije i takmičenja.

Mada je glavna preokupacija kineskog fudbala poslednjih godina bila borba s korupcijom, a plasmani na Svetsko prvenstvo izostali, i fudbalske lovorike će, verovatno, kao i sve drugo u savremenoj Kini, doći s vremenom.