Asteka, grad koji tone i poslednja iluzija globalizacije u doba Mundijala
Svet verovatno nikada nije bio više podeljen nego danas. Ali najveći događaj među globalnim sportskim na planeti ignoriše sva druga dešavanja. Svetsko prvenstvo koje se prvi put igra u tri države nije samo fudbalski turnir, već možda i poslednja velika predstava globalizacije sveta koji se, bar na devedeset minuta, još uvek pretvara da je jedan.
Nije slučajno što je Oktavio Paz pisao da narodi žive iza svojih maski. Ali kod Paza, te maske nisu samo društvene, već i ontološke: ispod njih ne stoji istina, nego nešto što se neprestano povlači, kao da se smisao sam povlači u sebe.
Kao što u njegovoj pesmi Tišina "sa dna tišine izvire draga tišina", koja raste, diže se i na kraju guta krik, tako i Svetsko prvenstvo ima svoju tišinu, samo što je ona obučena u buku, pesmu, zastave i spektakl. I u toj buci krik više nije potreban, jer je već raspršen.
Na (minimum) devedeset minuta ono prekrije svet prividom zajedništva, ujedinjenosti oko lopte, dok ispod te globalne maske i dalje ostaju podele, ruine i sukobi koji oblikuju stvarnost.
Ako postoji mesto na kome fudbal pamti više nego što istorija zapisuje, onda je to Asteka. Stadion na više od 2.200 metara nadmorske visine, gde i disanje postaje deo taktike, a umor dolazi brže nego što sat pokazuje. Nije slučajno što su upravo tu svoje najveće mitove ispisali Pele i Maradona.
Velike priče, izgleda, traže razređen vazduh.
Ni grad koji ga okružuje nije običan. Meksiko Siti polako tone, jer je podignut na nekadašnjem jezeru čije se tlo vekovima sleže. Sa gradom, simbolično i stvarno, tone i Asteka.
Dok milioni ljudi budu gledali svečano otvaranje Svetskog prvenstva, malo ko će pomisliti da se spektakl odvija na mestu koje svake godine potone još koji centimetar.
Stadion se nalazi u naselju Santa Ursula, nazvanom po hrišćanskoj mučenici. Ima nečeg gotovo literarnog u tome da se najveća svetska sportska svečanost otvara upravo na mestu koje nosi ime svetice stradanja.
Fudbal, kao i istorija, retko bira simbole slučajno.
Na teren će posle velelepne ceremonije prvi izaći Meksiko i Južna Afrika. Na papiru, dve reprezentacije sa Globalnog juga. U široj slici, dve zemlje čiji je fudbal nastajao na prašnjavim igralištima, ulicama, favelama i periferijama velikih gradova, gde su bosa deca prvo učila da vode loptu, a tek onda da čitaju taktiku.
Možda je zato simbolično što upravo takav meč otvara turnir koji se igra u tri države i u vremenu novih geopolitičkih podela. Dok se u svetu ponovo podižu zidovi, uvode carine, vode ratovi i crtaju nove sfere uticaja, fudbal i dalje insistira na jednoj jednostavnoj ideji – da isti teren može biti dovoljno veliki za sve.
I u tome je njegova paradoksalna snaga, što privremeno pojednostavljuje nešto što je u stvarnosti sve složenije.
Naravno, to je iluzija. Kao što je i Asteka istovremeno najveći stadion u Latinskoj Americi i građevina koja polako tone. Ali upravo su takve iluzije često najtrajnije.
Maradonina "božja ruka" preživela je biografije političara koji su vodili Foklandski rat, kao što će i ovaj turnir jednog dana ostati upamćen po nekom golu, a ne po diplomatskim saopštenjima uoči ili tokom turnira.
Osim ako Iran ne osvoji turnir u Nju Džerziju.
I zato prvi zvižduk ne označava samo početak Svetskog prvenstva. On označava trenutak u kojem najglobalniji ili jedini globalni sport ponovo pokušava da dokaže da je lopta više okrugla od politike.
Prvi od 104 meča na Svetskom prvenstvu, dakle, nije samo uvod u turnir. To je čitanje sveta u kojem će se svaki pas, duel i gol tumačiti ne samo kao sportski događaj, već i kao mala napomena o vremenu u kojem se sve to dešava.
A kada se oglasi poslednji zvižduk 19. jula, šampion će otići u statistiku. Priča će ostati u činjenici da je fudbal ponovo pokušao da organizuje svet kao celinu, makar i nakratko, makar i na terenu koji pripada samo igri. I pomalo VAR sistemu.
