Nikola Jokić nikad otvoreniji: Za Srbiju ću igrati koliko god mogu, mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz

Najbolji srpski košarkaš Nikola Jokić dobio je nekoliko dana odmora posle dve nove pobede reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2027. godine. Pre povratka obavezama i pripremama za novu sezonu u NBA ligi, Jokić je u podkastu "Jao Mile" govorio o temama od igranja za nacionalni tim i životu u Americi, do porodice, braće i Sombora.

Na početku razgovora, Jokić se dotakao svojih patika u bojama zastave Srbije koje su privukle pažnju.

"Jesu. Ima raznih, ali ove su napravili. Čak su i prošle patike imali u bojama Srbije. Igrao sam za reprezentaciju u prošlim. I ove godine su napravili, tako da, pošto planiram da igram za reprezentaciju koliko mogu, da imam i neke patike u našim bojama – što da ne", počeo je Jokić.

"Posle NBA titule sam osetio olakšanje"

Jokić se osvrnuo na trenutak posle osvajanja titule u NBA ligi, kada je posle čuvene rečenice "Posao je gotov, sad možemo da idemo kući" ostao sam u svlačionici sa trofejom.

"Ja često ostanem sam u svlačionici, pošto sam poslednji. Imam neki svoj ritual, nešto uradim u teretani i imam istezanje, tako da mi stvarno treba vremena. I kada smo na gostovanju, svi me čekaju. Često kažem da je to jedan od najlepših osećaja. Kada ostaneš sam u svlačionici, kada sva buka nestane i kada se svi raziđu, onda ostaneš sam dva, tri, pet, deset, petnaest, dvadeset minuta. Stvarno se neke emocije skupe i bude baš lep trenutak. I tada sam imao osećaj da je posao završen. Možda sam lično osećao više olakšanje nego euforiju. Kao: osvojili smo. Nekako sam pre osetio da mi je skinut teret sa leđa“, rekao je Jokić.

On je govorio i o zahtevnom ritmu NBA sezone, u kojoj je moguće odigrati svih 82 utakmice. Upravo to mu, kako kaže, prija više nego pauza između mečeva.

"Možda sam i ponosan na to. Želja mi je da igram svaku utakmicu. Igrao sam jednu sezonu 82 utakmice. Možda to ni ne treba tako, možda treba nekada malo odmoriti. Ali mislim da, kada si u nekom ritmu, utakmica ti dođe normalno i na neki način ti čak i prija. Čak i kada sam bio povređen, kada sam prvi put duže izostao sa terena, bio sam nervozan. Mogu da kažem da sam stvarno bio nervozan, možda prvi put u životu", rekao je.

"Nisam filozofirao kad sam stigao u NBA"

Govoreći o mladim igračima koji žele da naprave karijeru u NBA ligi, Jokić je otkrio da se na početku nije trudio da pokaže sve što ume. Njegov prvi cilj bio je da se izbori za mesto u ekipi, a tek potom je postepeno proširivao svoju igru.

"Ja sam malo atipičan, pošto sam nekako ušao... Kada dođeš, najbitnije je da ostaneš. Da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća moje prve godine, stvarno sam igrao jednu jako jednostavnu igru koja je odgovarala svima. Druge, treće, četvrte godine malo proširiš. Ali moj početak je bio takav da, kada god uđem u igru, daću sve od sebe. Ako igram minut, trčaću sprint gore-dole. Neko će me videti: ‘Vidi ovog, ovaj trči'", objasnio je srpski košarkaš.

Sa većom minutažom stizala je i veća sloboda na terenu. Jokić je objasnio da je u prvim godinama namerno pojednostavljivao igru kako bi trenerima pokazao da mogu da se oslone na njega.

"Kada sam dobio minute, uprostio sam svoju igru, košarkaški gledano. Ovo ću raditi, ovo ću raditi, neću filozofirati. Da trener vidi: ‘Ovaj mi je dobar, ovaj mi ne komplikuje, znam šta mogu da očekujem od njega’. Nikada nisam imao ono: ‘Sada treba duže da igram’. To mi nikada nije bilo, pa ni sada. Nego da ostanem na terenu što duže. Onda godinama dodaješ drugačije stvari. Pokušavaš, šutiraš, lopta je više kod tebe... Sada, bogami, radim sve. Što treba i što ne treba", poručuje Somborac.

O svojim prepoznatljivim dodavanjima, kojima često pronalazi saigrače pre nego što oni sami očekuju loptu, Jokić je rekao da su do njih doveli i brojni neuspeli pokušaji.

"I greške. Mislim da ih ima jako puno. To je stvarno od početka, od Mege, od tih trenera koji su me pustili. Još i u Somboru. Grešio sam, ali sam imao opciju da probam, imao sam slobodu da probam. Kada probaš jednom, dva, tri puta i vidiš da ne ide... Nešto upali, nešto ne upali", objašnjava centar Denvera.

"I danas se svađam s braćom, ali i treba"

Na početku NBA karijere imao je, kako je naveo, nekoliko saigrača čije su mu radne navike poslužile kao primer.

"Kada sam došao u NBA, imao sam Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona, Majk Miler je isto bio tu. Oni su svaki dan bili u hali. Da li je šut ili nešto drugo, ali njihov mentalni sklop je bio: ‘Ja ću doći i radiću nešto’. Imao sam jako dobre uzore. Imao sam nekoga koga, ako treba, samo kopiraš. Ne treba biti baš pametan, samo iskopiraš. Onda ćeš kroz neke godine napraviti svoju rutinu, svoj put, ono što je tebi dobro. I dan-danas, ako kažem 300 dana, ja sam 295 dana u hali", otkriva Jokić.

Važan deo Jokićevog života predstavljaju njegova braća Strahinja i Nemanja. On je otkrio da se i danas ne slažu uvek oko svega, ali da su upravo različita mišljenja deo njihovog odnosa.

"I dan-danas se svađamo, ali i treba. Mislim da, kada bismo svi isto razmišljali, bilo bi glupo. Kroz neke njihove primere video sam kako ne treba. Ali sam video i kako treba – kako se trenira, kako se u nekim neuslovima trenira, kako se zalaže, kako se bori i kako se igra. Do moje 21, 22, 23. godine još su ponekad uticali, možda su i oni donosili neke odluke. Ali sada je više grupno. Kada dođe do donošenja neke odluke, nekako svi kolektivno znamo koja je prava", rekao je Jokić.

Odnos prema sopstvenoj deci promenio je i njegov pogled na žrtve koje su roditelji podnosili tokom njegovog odrastanja i razvoja u košarci.

"Počinje normalno od mame i tate. Sećam se kasnih treninga, završavamo kasno, a tata čeka... Njihovo vreme, žrtvovanje, novac u nekim momentima... Nismo imali za patike, za putovanje. Kada sam odlazio, mama i tata dođu, budu dva-tri dana. Sve svoje slobodno vreme su stvarno nekako meni posvetili i pomagali mi. Sada vidim koje su stvari oni radili za mene, koje možda ja sada radim, ako da Bog, za svoju decu", otkrio je srpski košarkaš.

"Deci želim da prenesem naš mentalitet i normalnost"

Upravo porodicu kao glavni oslonac.

"I dan-danas volim da mama i tata dođu kod mene, a i ja svaki dan kada mogu idem kod njih. I dan-danas mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz", rekao je Jokić.

On se dotakao i teme vrednosti koje pokušava da usadi svojoj deci, one sa kojima je on odrastao u Srbiji.

"Imamo sreću što je i brat tamo i što i on ima decu, tako da sada imamo petoro dece ukupno. Ima ih puno koji pričaju naš jezik. Oni će odrasti tamo, verovatno će ići i u školu tamo. Nije moguće da im oduzmemo to njihovo što imaju tamo, ali pokušaćemo da im neki naš mentalitet, razmišljanje i naše vrednosti utuvimo u glavu. Čim dođu ovde, sviđa im se i njima je ovde jako lepo. Dokle god se budemo vraćali u Sombor, biće dobro", rekao je.

Jokić želi da im prenese i, kako je rekao, normalnost. Kao primer je naveo sopstveno detinjstvo i skromnije uslove u kojima je odrastao.

"Možda neku normalnost. Teško će... Njima je sada bazen normalnost, dobar auto im je normalan. Oni čak i ne znaju šta znači kada nije tako. Moj tata je vozio 'Stojadina', mi smo se vozili u 'Stojadinu', nekada čak nismo imali auto. Tako da bih voleo da imaju neku normalnost oko sebe i da tako razmišljaju", objasnio je srpski superstar.

"Fotografisanje mi sve više smeta, dosta je bilo"

Sombor je zbog toga za Jokića mnogo više od mesta u koje se vraća posle sezone. U rodnom gradu i dalje je okružen prijateljima koji vode život daleko od sveta vrhunskog sporta.

"Moji drugari imaju normalne poslove. Rade od devet do pet, imam kuma koji radi kao šumar od pet do tri. Kada si u takvom normalnom okruženju... Da sam otišao negde drugde i imao drugačije ljude oko sebe, meni bi onda to bilo normalno. A meni je sada ovo normalno: da idem na vikendicu, da idem da staram konje, da popijemo pivo negde, da se družimo. Bio sam juče u Molu. Ljudi ni ne znaju gde je Mol. Imam neke konje tamo. Došao je momak koji je pobedio veliku trku za nas, slavili smo, pekli prase. Meni je to super, skroz", otkrio je Jokić.

U razgovoru je bilo reči i o odnosu prema navijačima i nedostatku privatnosti. Jokić je rekao da mu jako nedostaje privatnost. Priznao je da mu sve više smeta kada mu ljudi prilaze dok je sa porodicom i prijateljima.

"Sve mi više smeta i sve sam bezobrazniji prema ljudima koji mi prilaze. Iskreno, naporno je. Ljudi u mojoj okolini znaju da se stvarno ne slikam, to je moje vreme. Sad ću opet da zvučim bezobrazno, ali tako je - kako je", rekao je Jokić.

Ni ovog proleća i leta, koje je kao i obično provodio u Somboru, nije želeo da se fotografiše sa ljudima koji su mu prilazili. Objasnio je da mu je važno da vreme van košarke ostane njegovo.

"Stvarno se ne slikam, niti sam, niti sa decom, to je moje vreme i ako ljudi ne mogu da shvate... Čak sam i bezobrazan i ljudi uvek imaju komentare, ali prošlo je već 10-11 godina, dosta je bilo. Hajde kad sam osvojio MVP i sve razumi, ali nekako je sada već i dosta. Islikali smo se valjda. Bolje da mi neko neku doskocicu, da mi kaže, nego da mi kaže 'Ej, da se slikamo'. Kao u zoološkom vrtu, da slikaš neko čudo tamo. Sad sam ispao bezobrazan, ali tako je - kako je", zaključio je Nikola Jokić.