Zajednički istorijat Obradovića i Pešića - moćno zlato, čudo u Berlinu i zvanični remi

Pokraj aut-linije u "Beogradskoj areni" strateški će se nadmetati dve ozbiljne košarkaške veličine isprepletanih karijera. Novi stisak ruke i osmeh pri direktnom susretu na karijernoj magistrali sa polazištem sagrađenim pre više od 30 godina. S jedne strane, deklarisanog Piroćanca, rođenog u Novom Sadu, koji je 1987. pronašao prvi inostrani izazov u košarkaški tada polupismenoj Nemačkoj, i, s druge strane, tadašnjeg osamnaestogodišnjeg pleja sa Medakovića, seniorskog debitanta u Crvenoj zvezdi - Svetislava Pešića i Saše Obradovića.

Kari je u Sašinim godinama, što beše 2006. godine, osvojio sve što se može osvojiti. Danas piroćanski "stari lisac" povratničkim angažmanom u Minhenu prkosi godinama i čeka ga sučeljavanje protiv asa koji mu je svojim vrhunskim partijama i kvalitetom doprinosio na putu do istorijskih uspeha. U određenom domenu, može se reći da ne bi bilo Pešića da nije Obradovića i obrnuto.

Počevši od 1994, odnos Saše i Karija je prošao put od "dirigenta" i "produžene ruke" na parketu do sudara nove i stare trenerske škole na nemačkim i evropskim terenima.

Let berlinskog albatrosa

Ovenčan senzacionalnim zlatom na Evropskom prvenstvu 1993. sa Nemačkom, Pešić uzima berlinsku Albu. Već godinu dana kasnije rešava pitanje prvog pleja i lidera potpisom Saše Obradovića, dvostrukog prvaka SRJ sa Crvenom zvezdom. Srpska veza je odmah donela prvi evropski trofej za nemačku klupsku košarku.

Alba je u finalnom dvomeču Fibinog Kupa Koraća bila autsajder protiv Stefanela iz Milana sa Bodirogom, Fućkom, Đentileom na terenu i Tanjevićem na klupi. Prvi susret u Milanu je neobično okončan 90:90, gde je Obradović strpao 34 poena. U revanšu je Alibegović preuzeo poenterski deo posla, Obradović je svakako doprineo sa 12 poena. Alba je slavila 85:79 pred 9.000 navijača.

Nakon razočaravajuće sezone 1995/96 usledila je zlatna 1996/97, sa "duplom krunom" i eliminacijom od Barselone u šesnaestini finala u debitantnkoj sezoni u Evroligi. Imenovanjem za Ol-stara nemačkog prvenstva i Evrolige, Obradović je pokazao izuzetno visok nivo na dva fronta.

Tada obećana italijanska liga zvala je Obradovića, pa je prešao u rimski Virtus. Nastavila se nadmoć Albe na domaćem tlu pod Pešićevim vođstvom sa nizom prvenstvenih titula do 2000. i Kupom Nemačke 1999. godine.

Zlato u Istanbulu

Početkom milenijuma, Obradovićeva karijera krenula je strmoglavim padom usled teške povrede kolena i prelaska u četvrtu deceniju. Tadašnji igrački vek trajao je kraće nego danas. Pešić se latio najvećeg izazova - vođstva nacionalne selekcije Jugoslavije. Nije Kari zaboravio sve Sašine kvalitete, znajući da je Obradović dovoljno fizički sposoban, iskusan i pametan. Uvrstio ga je u ekipu za Evropsko prvenstvo u Istanbulu.

Taj sastav ostao je upisan kao jedan od najdominantnijih u istoriji evropskih košarkaških smotri. Obradović je na terenu provodio prosečno 15,2 minuta, ubacujući 4,3 poena, ali se njegov doprinos gledao, pre svega, u odbrani, sigurnom prenosu lopte i organizaciji napada. Sašina četvrta zlatna, ukupno šesta, i ujedno poslednja reprezentativna medalja. Pešićeva prva od četiri na klupi svoje domovine.

Kratko u Kelnu

Poslednja stanica Sašinog voza na "patikaški" pogon bila je u Kelnu, na Pešićev nagovor. Izmučen povredama, Obradović kasnije kreće sa sezonom 2001/02, i vraća se do Ol-stara nemačkog prvenstva, ubacujući 17,1 poen po meču. Pešić i Obradović su se domogli velikog finala, gde ih je, u interesantnoj igri sudbine, upravo Alba sprečila da se domognu trofeja.

Pešić narednog leta postaje i svetski prvak, pa se ponuda Barselone ne odbija. Tu je bio kraj angažmana Obradovića u Pešićevim klubovima. Ipak, Saša je uspeo da trofejno ode u zalazak Sunca igračke karijere sa dva Kupa Nemačke 2004. i 2005. godine. Na istom mestu je uspešno započeo i trenersku karijeru, digavši pehar Bundeslige kao debitant u sezoni 2005/06. i godinu dana kasnije još jedan Pokal.

Pešiću prvenstvo, Obradoviću kupovi

Pre 14 godina je dolaskom Svetislava Pešića započet veliki projekat KK Bajerna iz Minhena. Istovremeno, posle poslova po istočnoevropskim ligama, Obradović dolazi u voljenu Albu za podizanje trenerske karijere na viši nivo. Bajern i Alba su zajedničkim trofejima i finalima pokazali da Nemačka nudi Evropi više od Brose Bamberga.

Obradović snažnije započinje prvu sezonu u novom klubu, pobedivši Ulm u finalu Pokala, a na prethodnom koraku upravo Bajern 92:83. Odbranio je trofej i naredne godine, izbegavši Bavarce. Priliku za osvetu je Kari dočekao u velikom finalu. Kao prvoplasirani tim na tabeli regularne sezone, Bajern koristi prednost domaćeg terena i na poslednjem koraku pobeđuje Albu sa 3-1. Čekanju od 59 godina za titulu prvaka države i 46 za bilo kakav trofej je došao kraj u košarkaškoj sekciji fudbalskog giganta iz Minhena.

Zaključna bitka za trofej bila je u finalu Pokala 2016. godine. Floter Dragana Milosavljevića za 67:65 služio je za, basketaški rečeno,  trofejni "ispis" Obradovića u Albi.

Poslednje nadigravanje u ovoj "nemačkoj fazi" desilo se u osmini finala Evrokupa. Kao u okršaju sa Stefanelom, Obradović i Pešić na drugačijim pozicijama, završili su prvi deo dvomeča nerešenim ishodom - 82:82. Bajern je bio bolji u revanšu sa 84:75. U narednoj rundi su lako izbačeni od strane potonjeg prvaka Galatasaraja.

Pešić se zbog problema sa zdravljem povukao tog leta, a Saša je prešao u Lokomotivu iz Krasnodara. 

Odigrano je ukupno 22 trenerska duela sa 12:9 za Pešića, uz jedan nerešeni rezultat.

Ponovni, zapanjujući, dolazak "vatrogasca" Pešića međ' "svoje" u Minhenu skinuo je desetogodišnju paučinu i prašinu sa rokovnika namenjenom Saši Obradoviću. Pronašlo se još papira za beleženje. Sledeća st(r)anica - "Beogradska arena". Datum - 6.3. 2026.