Jelena i Nađa - srpski duo dvometrašica je unikat u Evropi

Novosađanke Jelena Mitrović sa 203 cm i Nađa Maksimović sa 205 cm su centarski tandem Novosadske ŽKA, i plene pojavom na terenu i van njega. Sestra Luke Mitrovića i ćerka Slobodanke Tuvić Maksimović u razlitičim fazama karijere svakodnevno međusobno utiču jedna na drugu. U razgovoru za Internet portal RTS-a su govorile o počecima, svojim duelima, ali i izazovima sa kojima se suočavaju visoke devojke u svakodnevnom životu.

Na nedavnom meču Prve ženske lige Srbije, igračice Mege su morale da se izbore sa preko četiri metra ispod oba obruča. Uparivanjem devojaka od 2,05 m i 2,03 m, gostujući tim Novosadske ŽKA postavio je određene antologijske standarde na ovim prostorima, pa i šire.

U rudarskom poslu rovarenja za neverovatnim talentima i fizičkim potencijalima, ŽKA može da se diči zlatnim grumenjem, do kog većina verovatno nikad ni ne dosegne. Ređe od sumatranskog tigra, dvometrašice su pojava za divljenje i negovanje. Džekpot.

Prva i mnogima jedina asocijacija na pravog, ženskog, košarkaškog centra na ovim podnebljima je legendarna Razija Mujanović, startna “petica“ jugoslovenske reprezentacije i evropskog prvaka Jedinstva iz Tuzle s kraja osamdesetih. Eto, tek jedno ime. A ŽKA ima tandem.

Jelena (25) i Nađa (16) su se susrele u različitim životnim i karijernim fazama, ali rešavaju ista pitanja. Obe imaju jako košarkaško poreklo – Jelenin stariji brat je Luka Mitrović, sadašnji član CSKA, reprezentativac i dugogodišnji trofejni član Crvene zvezde, dok je Nađina majka Slobodanka Tuvić Maksimović, bivša reprezentativka naše zemlje bogatog iskustva u Evroligi, pa čak i ženskog NBA.

Jelena i Nađa su za internet portal RTS-a govorile o svojim počecima, sadašnjem stanju i poteškoćama koje prate njihovu visinu.

Jelenin povratak među svoje i novi početak

Prešavši na košarku sa fudbala i odbojke, Jelena Mitrović je sa 11 godina krenula sa košarkom u ŽKA 2012. godine. Kako je ona igrački rasla, tako je rastao i pionirski sastav akademije osnovane 2010. godine. Kvalitet je dokazan prvim mestom u pionirskom uzrastu 2015. uz konstantan plasman među tri najbolja sastava u Srbiji među vršnjakinjama.

Prekretnica za devojku visoku 203 centimetra jeste put na Univerzitet Oregon, ali pod vrlo otežanim okolnostima.

„Povredila sam se mesec dana pred odlazak u Ameriku, na treningu. Vukla sam te povrede sa sobom dve godine, nisam se dobro oporavila, razvuklo se i pritom se javilo još problema“, priseća se Jelena za Internet portal RTS-a. Taj problem je značajno uticao na karijerne planove i eventualne snove o ženskoj NBA ligi.

„Kad sam otišla u SAD, nisam imala pojma ni šta je koledž košarka, ni koje su ekipe, ni šta sve to znači. Kako su se moje uloge u timu menjale, bilo mi je jasno da to neće biti baš lako dostižno. Čak i ako bude bilo, neće doći preko drafta posle četvrte godine, nego kasnije, kad igrački sazrim. Mada mi je Evropa uvek bila zanimljivija, zbog pristupačnosti, jer sam porodičan tip i važno mi je da budem blizu kuće“, navela je Mitrovićeva.

Usledio je povratak kući, fizički i mentalni oporavak, ispraćen preispitivanjima i dugom pauzom.

„Operisala sam oba kolena pre dve i po godine, po povratku, i tada sam napravila pauzu. Nije me bilo nigde u periodu od 2,5 godine, nisam ni loptu dotakla. Samo teretana, oporavak i to je to. Kad se približio momenat povratka, vagala sam da li je sve to vredno za mou budućnost. Presekla sam i vratila se u ŽKA, jer sam dete kluba, znamo se, kod kuće sam... Logičan odabir. Ispostavilo se kao dobro jer sam doprinela timskim uspesima, a oni meni u timskom konceptu. Izašli su mi u susret. Videćemo šta će biti sledeće godine, cilj je da ne ostanem u Srbiji“, kaže Jelena.

Povratnički meč bio je ujedno i „vatreno krštenje“.

„Propustila sam prva dva kola i u prvom povratničkom meču posle 2,5 godine sam igrala 42 minuta, igrali smo dva produžetka. Nisam imala ni bolove ni strah. Dakle, prošlo je u redu i očigledno su doktori obavili dobar posao. Uvidela sam da može dobro da funkcioniše i da može da ide nabolje“, istakla je Mitrovićeva.

Vazda lajavi Redži Miler se u klinačkim danima redovno nadmetao protiv fizički dominantnije starije sestre Šeril Miler u porodičnom dvorištu, bez popuštanja. Osam godina razlike između starijeg brata Luke sprečilo je Jelenu u redovnim partijama jedan na jedan. Ipak, saradnja postoji.

„Sa 16 godina je otišao iz Novog Sada, tada sam imala osam i niti sam igrala košarku, niti me je to zanimalo, a ni njega nije zanimalo da se previše bavi mlađom sestrom. Tek na mojoj trećoj godini u SAD smo odradili trening, gde mi je bio sparing partner u odbrani, da osetim jači kontakt. Moja jedina prednost i šansa za pobedu jedan na jedan protiv njega mi je šut, ali što se tiče ostalog, moram još dosta da radim da mu se približim“, ispričala je Jelena.

Nađa se uz majčine lekcije adaptira na seniorsku košarku

Kao nekada Jelena, danas Nađa predstavlja zlatni grumen ŽKA.

Stručnjaci za fizički razvoj dece redovno naglašavaju da je raznovrsnost u izboru sportova tokom detinjstva izuzetno poželjna radi što bolje koordinacije i motorike.

Potekla iz košarkaške porodice, Nađa je pravovremeno prešla pod obruče, nakon nekoliko drugih, štaviše potpuno drugačijih disciplina.

„Naravno da sam htela da se bavim košarkom, ugledajući se na svoje roditelje, ali sam se pre košarke oprobala u sportovima kao što su plivanje, ples, atletika i jahanje, koji su mi dosta pomogli u razvoju i koordinaciji“, odgovara Nađa.

Dok se sportski radnici i treneri žale na prekomeran uticaj roditelja i pritisak na decu Slobodanka, Nađina majka, prenela je ćerki prave vrednosti.

„Mama mi dosta pomaže, kako na terenu, tako i van njega. Pre svega, naučila me je disciplini, radu i posvećenosti prema sportu i obrazovanju“, ističe Maksimovićeva.

Vrhunski sport zahteva žrtvu. Dok Nađine vršnjakinje jedva čekaju vikend, ona ima obaveze sa kadetskim i seniorskim timom. Prilagođavanje na seniorski nivo nije bilo lako.

„Smatram da adaptacija dolazi s godinama. S obzirom na to da mi je ovo prva seniorska sezona, mogu reći da sam zadovoljna svojim učinkom, ali uvek ima prostora za napredak. U početku mi je bilo teško da se prilagodim, ali sam kroz nekoliko meseci uspela“, rekla je devojka čiji je uzor liderka Belgije Ema Meseman.

Lepe i ne tako lepe strane odrastanja

Impresivna fizička pojava ove dve devojke donosi im i divljenje i zavist, komentare i poglede koji devojčicama i tinejdžerkama mogu da budu neprijatni i da drastično utiču na samopouzdanje. Obe su podelile svoja iskustva.

„U vrtiću sam bila viša od vaspitačice. Period naglog rasta bio je negde između trećeg i petog razreda osnovne škole, porasla sam 13 centimetara. Sa 11 godina sam bila visoka 195 centimetara i nosila patike broj 45. Od tada sam porasla još 6–8 centimetara. Izazovno je i teško. Godinama učim kako to da zavolim. Prednosti na terenu su očigledne i kada te neko poveže sa sportom onda je to super. Nekad sam čak i lagala ljude kada me pitaju da li se bavim nekim sportom, kako bih videla reakciju, jer kada si 'obična' osoba van sporta sa tom visinom, ljudima je to čudno, maltene te i žale. Tako da ljudi daju previše sebi za pravo da komentarišu nešto što nije njihov život. Takvi komentari su uticali na moje samopouzdanje, da zavolim to što jesam i što ne mogu da promenim. Sport mi je pomogao da zavolim sebe, naročito u SAD, gde nas je bilo tri od dva metra u ekipi“, prisetila se Mitrovićeva, dok se Nađa trenutno u tim „prelomnim godinama“ dobro nosi.

„Rasla sam u kontinuitetu, ali velikom brzinom. Polako sam počela da se navikavam na svoju visinu i komentare koje svakodnevno dobijam. U početku nije bilo lako slušati ih jer su bili dosta obeshrabrujući, ali kada sam počela da ignorišem negativne, a da usvajam pozitivne komentare, laknulo mi je, znajući da visina predstavlja lepotu i ogromnu prednost u odnosu na ostale“, kaže Nađa, koja je sa 13 godina već stigla na 202 cm.

Međusobni dueli i mentorstvo

Svakodnevni direktni centarski dueli na treninzima donose benefite obema. Jelena je preuzela ulogu mentora, mada se namuči protiv Nađe.

„Protiv Jelene nije nimalo lako igrati, jer je ona najdominantniji centar lige. Igrajući protiv nje, naučila sam koliko je važno biti fizički spreman na kontakt s obzirom na poziciju koju igramo. Naši dueli su veoma zanimljivi, ali više volim kada igramo zajedno zato što me uči da uvek moram biti spremna na pas, da se stalno krećem i da budem agresivna ka košu u svakom napadu“, ističe Nađa.

Usledio je i Jelenin komentar.

„Različite smo. Nađa je dosta pokretljivija, agilnija. Ima veoma duge noge i ruke uz tu pokretljivost, pa je teško naći prostor za šut. Pritom, ne igra košarku samo zbog visine, zaista je razume. Moja trenutna prednost u odnosu na nju je snaga, pre svega zbog njenih godina. Pokušavam da je dublje uguram u reket, bliže košu“, navela je Mitrovićeva.

Dejvidu Robinsonu je u NBA ligi „svanulo“ po dolasku Tima Dankana, pa tako i Jelena obožava uparivanje sa Nađom. Svesna je sopstvenog uticaja na vrlo blistavu karijeru u povoju i tvrdi da je Nađa budući centar reprezentacije.

„Lakše mi je da igram s njom u petorci, zato što zna da doda, može da šutira spolja, pa je i meni lakše da ostvarim poziciju. Pred njom je svetla budućnost jer se dosta radilo na njenoj tehnici, driblingu, igri licem prema košu, što u moje vreme nije bilo popularno. Na njoj je samo da ojača i da vidi da li želi time da se bavi i imamo centra za budućnost. Mnogo mi je drago što radimo svaki dan, što dobija minute, a da joj telo nije preopterećeno, jer vidim sebe u tim godinama. Vreme je pred njom i za klupske i reprezentativne obaveze“, zaključila je Jelena.