"Meka ruka" Borisa Savovića zatrpavala je koševe mnogih evropskih velikana. Sada tih istih deset prstiju upravlja dronovima za zaštitu poljoprivrednih kultura.
Bivši član regionalnih velikana Hemofarma, Crvene zvezde, Budućnosti, kao i učesnik Evrolige u dresu Bajerna i Galatasaraja, po završetku karijere našao se u potpuno drugoj oblasti – nimalo sličnoj onome što su izabrali njegovi bivši saigrači i kolege. U razgovoru za internet portal RTS-a istakao je da ga košarka gotovo uopšte više ne zanima.
"Ponekad ispratim nešto, da bih bio u toku, ako me neko slučajno pita. Nije da me baš interesuje. Možda će me interesovati za par godina kada budem vodio ćerkicu, da joj pokažem čime sam se bavio", iskreno kaže deseti najbolji skakač u istoriji ABA lige sa ukupno 1.008 skokova.
Tri neostvarena koraka u karijeri
Sportska karijera jednako je intenzivna koliko je i kratka u poređenju sa životnim vekom. Tranzicija bivših sportista po završetku jurnjave za rezultatima, formom i angažmanima uvek je problematična, naročito ako ima za čim da se žali. Iako je mahom zadovoljan karijerom, Savović je naveo tri momenta u karijeri za kojima žali, odnosno nedovršene korake u svojoj sportskoj priči.
"Prvi se desio kada me je Duda Ivković zvao da igram za Srbiju. Po razdvajanju SCG, igrao sam za mladu reprezentaciju Crne Gore sa bosanskim pasošem. Istovremeno sam bio stranac u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. U Crnoj Gori je pravilno da, ako nemaš crnogorski pasoš, ti si stranac. U BiH isto. U Srbiji je u tom trenutku postojalo pravilo košarkaškog državljanstva", navodi Savović i nastavlja:
"Drugi je u Galatasaraju. U plej-ofu Turske sam ubacivao 21 poen u proseku. U finalu dođe do ogromne svađe između trenera Oktaja Mahmutija i Jake Lakoviča. Predsednik kluba momentalno smeni ceo stručni štab", govori Boris, koji je u dresu Galatasaraja odigrao pet evroligaških mečeva u sezoni 2011/12.
Treći je usledio na samom kraju karijere, nastupajući u Južnoj Koreji za Gojan.
"Bio sam prvi Evropljanin ikada u Koreji. Kao drugi strelac lige sam čak bio na ol-staru. I – dođe korona. Raskinem ugovor i vratim se u Srbiju. Svim igračima koji su otišli zabranjeno je ponovno igranje u ligi. Sledeće godine u tom klubu igrao je Raduljica", istakao je Savović.
Na Dalekom istoku našao novi početak
Upravo na Dalekom istoku dogodila se prekretnica u njegovom životu. Uvideo je da je njegova budućnost u poljoprivredi i upotrebi dronova.
"Svakodnevno sam gledao kako obrađuju pirinač. Ne znam da li je u to doba iko u Srbiji radio sa dronovima i da li se uopšte o tome pričalo. Bilo je potrebno vreme da se ljudi u to upute. Brzo sam shvatio da moram da imam i znanje i školu, jer inače neću moći da krenem u komunikaciju sa kolegama", ističe Savović.
Izdanku slavne Hemofarmove škole, kao i ostalim njegovim vršnjacima, skrenuta je pažnja od strane kluba iz Vršca da moraju da upišu fakultet posle srednje škole. Krenuo je sa primenjenom ekonomijom na početku karijere, a završio master radom na temu "Efikasnost upotrebe drona za primenu osica roda trihograma u suzbijanju kukuruznog plamenca“, odbranjenom ove godine. Zaokret od 180 stepeni.
O ostanku u košarci nije bilo ni pomisli.
"Nisam video sebe tada u košarci. Bio sam veliki radnik tokom karijere i moje partije su zavisile od treninga i rada. Uvideo sam u poslednje dve-tri godine potpunu promenu mentaliteta kod mlađih igrača, koji se svodi na što manje rada, a što više igre. Shvatio sam da bih bio trener nalik Željku Obradoviću, Dušanu Alimpijeviću, Dušku Ivanoviću... Dakle, ogroman rad, bez koga naš sport i košarka ne bi mogli da se održe u svetskom vrhu i da se izdvoje od ostalih. Shvatio sam da to ne mogu da prenesem deci. Nadam se da to neko drugi može, ali mislim da bez toga rada ne može da se napravi rezultat", iskreno je odgovorio Savović.
"Poljoprivredu sam izabrao jer sve zavisi od mene, tj. od mog rada. Mogu da izučavam šta se dešava u Evropi i svetu i da učim kroz što više ogleda i prakse", navodi Boris.
Novi teren - nova pravila
Odlazak na teren, zemljani a ne od parketa, doneo mu je nove izazove i pozitivne aspekte u životu.
"Mač sa dve oštrice. Dobio sam slobodu, rad u prirodi i upoznavanje naše zemlje. Radio sam na lokalitetima koje tokom karijere ne bih posetio. S druge strane, tu je odgovornost. U košarci ti neko drugi organizuje sve, a ovde se ti pitaš", rekao je Savović.
Prilagođavanje na novi posao podrazumeva i navikavanje na potpuno drugačiji pristup u međuljudskim odnosima i, generalno, nov soj ljudi sa kojima svakodnevno komuniciraš i sarađuješ. Nekad su to bili saigrači, treneri, agenti i uprava klubova, sada su to poljoprivrednici.
"Totalno dva odvojena sveta. U poljoprivredi još uvek važe konzervativna pravila vezana za tradiciju predaka. Ako je tako radio njihov deda, i oni će isto. Polako se ta svest menja, ali ne toliko brzo u skladu sa svetom. U košarci je mnogo drugačije, vide se promene u odnosu na prethodnih 5–10 godina. Pre svega u brzini igre i gubitku prepoznatljivog stila srpske košarke. Sad svi trče, jure, šutiraju... Nema više klasičnih centara, nego se sve svodi na prilagođavanje", priča Boris i dodaje:
"U poljoprivredi je cilj da bude što jeftinije, a da se pobedi, odnosno da se dobije što veći prinos. Van svake logike. Dok je u sportu pravilo da su očekivanja u skladu sa budžetom", uporedio je Boris.
Što se tiče samog procesa rada, od unajmljivanja do izlaska na teren, za sve je najvažnija dobra organizacija. Ne radi se samo o pukom upravljanju igračkom na džojstiku. Valja analizirati vremenske uslove, vetar, poziciju parcele, prikupiti brojnu dokumentaciju, prijaviti let drona Vojsci Srbije... Ko maksimalno shvata svoj posao, taj maksimalno brine za svaku sitnicu.
Borba sa strahom i izlaskom iz zone komfora
Broj kolega iz sveta košarke koji su, poput njega, rizikovali i izašli iz zone komfora, veoma je mali. Radije biraju dva sigurna puta.
"Jedan put je održavanje porodičnog posla – njih ima 99 odsto. Količina straha je mala. Drugi put ka košarci je najlakši, jer se ništa ne menja. Treći put, vezan za potpunu promenu posla, prati strah koji te upućuje u nešto novo. Gura te napred i moraš da ga kanališeš u pozitivno", obrazložio je Savović.
Završni deo razgovora namenjen je mladim igračima, momcima koji trenutno nisu ili im se ne predviđa vrhunski, elitni nivo košarke, ali zavisni od ustaljenog ritma života tumaraju iz godine u godinu, tražeći sigurne angažmane. Mladi igrači već u godinama u kojima bi završili studije tako ostaju bez škole, i to im se obije o glavu.
"Kojim god sportom da se bavite, to činite da biste bili srećni, uspešni i da odete na koledž. Sport ne može ništa lepše da donese od obrazovanja. Privilegije poput besplatnog školovanja nemaju mnogi studenti. Završiš to, vratiš se u Evropu, igraš rekreativno, a imaš svoj primarni posao. Sportisti po kraju karijere, a bez škole, su nesposobni. Ne znaju ništa – kao što nisam ni ja", zaključio je Savović.
Коментари