Elegantni genije i košarkaški šmeker – dan kada je Haris Brkić otišao u legendu

U vrtlogu sarajevske multikulturalnosti uvek su se rađali talentovani, nadareni i u svakom pogledu natprosečni ljudi. U gradu na Miljacki 1974. godine objavljena je prva ploča Bijelog dugmeta "Kad bi' bio bijelo dugme", a Ismet i Rada Brkić dobili su sina Harisa.

Sa samo deset godina, Haris je započeo svoj košarkaški put u mlađim kategorijama Bosne, šampiona Evrope od pre nekoliko godina. Vredno je nesvakidašnjem talentu pridodavao košarkaško znanje, sanjajući da jednog dana zaigra za prvi tim slavnog kluba iz svog grada. Bio je deo sjajne generacije Bosninih juniora, zajedno sa Ovčinom, Vukčevićem, Glintićem, Abazom…

Pred sam početak rata, 1992. godine, kada je bilo jasno da se u Sarajevu sprema veliko zlo, Haris zajedno sa roditeljima odlazi u Beograd. Nije mu se ispunila želja da zaigra za seniorsku ekipu Bosne, ali mu se u Beogradu vrlo brzo otvaraju nove mogućnosti.

Partizan, tada aktuelni šampion Evrope, ostao je posle istanbulskog finala bez Danilovića i Đorđevića, najboljih igrača na spoljnim pozicijama. Tadašnji trener Željko Obradović nije propustio priliku da dovede talentovanog Brkića u crno-beli tabor. Sarajlija na poziciji beka, bio je oproban recept.

"On je doveden kada sam ja bio trener i to je bilo dete koje je volelo košarku, a upoznali smo se na kampu na Zlatiboru. Bio je veliki talenat koji je tragično završio. Mogao je da postane veliki igrač", prisećao se kasnije Obradović.

Od kaljenja kraj Morave do fajnal-fora u Barseloni

Brkić je imao samo 18 godina i nikada ranije nije igrao seniorsku košarku, pa su u Partizanu odlučili da ga pošalju u čačanski Borac na jednogodišnje sticanje iskustva. U hali kraj Morave, Haris je pokazao za šta je sposoban.

Već naredne sezone, Željko Lukajić, novi Partizanov trener, vraća Harisa u Beograd i priključuje ga prvom timu. Iako još mlad i košarkaški zelen, Brkić već tada nagoveštava kvalitet i brzo postaje jedan od važnijih igrača ekipe u kojoj su bili Lončar, Berić, Rebrača, Drobnjak, Šilobad…

Predvođen Brkićem, Partizan je osvojio tri uzastopne titule državnog prvaka, u sezonama 1994/95, 1995/96. i 1996/97. Vitrine u Humskoj popunjene su i sa tri pehara namenjena osvajaču nacionalnog Kupa – u sezonama 1993/94, 1994/95. i 1998/99.

Kruna Harisove karijere bio je završni turnir Evrolige u Barseloni 1998. godine. Ekipu su tada činili Tomašević, Varda, Đokić, Drobnjak… Partizan je u polufinalu poražen od budućeg šampiona – ekipe Kindera iz Bolonje. Kobni po crno-bele bili su Zoran Savić sa 23 i Predrag Danilović sa 10 postignutih poena.

Šampionska sezona u Podgorici i povratak u Beograd

Na nagovor Mute Nikolića, a u paketu sa Dejanom Tomaševićem, Haris Brkić 1999. prelazi u redove Budućnosti. Sa Podgoričanima je osvojio još jednu nacionalnu titulu.

Te sezone Budućnost je igrala prijateljsku utakmicu sa Bosnom u Sarajevu, a Haris se prvi put nakon odlaska vratio u rodni grad.

"Ovo je moj grad, dvorana u kojoj sam trenirao. Ovde sam počeo, ali opet mi je neugodno jer sam ovde za neke četnik, a u Beogradu sam Turčin", rekao je tada Brkić u izjavi za sarajevske medije, koji su ovaj događaj pomno ispratili.

Ni popularnost, ni svi veliki uspesi pod reflektorima košarkaških dvorana, nisu mogli da zaleče rane dečaka koji je morao da napusti rodni grad, osuđenog da se u vreme poplave nacionalizma uvek i svuda oseća kao tuđin. Partizanovci su obožavali Harisa, ali pogrdna skandiranja protivničkih navijača nisu bila retkost.

Krajem 2000. godine, kada je nova sezona već počela, Brkić se vratio u Beograd i ponovo obukao crno-beli dres, ispostaviće se još samo tri puta.

Kobni 12. decembar i tragedija veća od ubistva

Društveno-politička situacija u zemlji bila je haotična. Nakon ratova, sankcija i bombardovanja usledila je petooktobarska revolucija i smena režima. Novi državni aparat tek je trebalo da se uspostavi.

Kao i obično u kriznim vremenima, kada beznađe i strah postanu jedina pokretačka snaga, na površinu ispliva ono najgore. Kriminal, oružje u svačijem džepu i ubistva na svakom ćošku, tako je izgledala beogradska svakodnevica. Ljudski život je izgubio vrednosti, a tada najčešće stradaju nedužni, oni koji u nenormalnim okolnostima pokušavaju da ostanu normalni.

Sa večernjeg treninga u "Pioniru" 12. decembra, neposredno pred put na jedno od gostovanja u tadašnjoj Fibinoj Suproligi, Brkić je izašao ranije jer se nije osećao dobro.

Samo nekoliko minuta nakon što je napustio dvoranu, nepomično Harisovo telo na parkingu je zatekao prolaznik koji je brzo našao i obavestio ekonoma Partizana Nikolu Tomaševića dok je trening još bio u toku.

"Posle 15 minuta je izašao sa treninga jer mu nije bilo dobro. Igrali smo pet na pet i moja petorka je bila okrenuta ka tom ćošku odakle je Nikola ekonom došao. Tresao se i kaže: 'Pucali na Harisa.' Istrčali smo napolje svi i već je hitna pomoć došla da ga odveze", pričao je kasnije Brkićev saigrač Miroslav Mića Berić.

Nepoznati napadač je iz neposredne blizine ispalio dva metka Brkiću u glavu. Zatečen je kako leži na parkingu ispred hale, nedaleko od svog automobila. Odmah je prebačen u Klinički centar, gde je operisan, ali se nikada nije probudio iz kome pošto je 15. decembra 2000. preminuo u jutarnjim časovima.

Nepoznati napadač je i dan-danas ostao nepoznat, kao i motiv ubistva. U medijima su se pojavila razna nagađanja i teorije – da je motiv pokušaj krađe automobila, neizmirena dugovanja, nacionalizam… Tragičnije i od samog ubistva – istina nikada nije izašla na videlo i za Brkićevu smrt niko nije odgovarao.

Košarkaški genije i inovator

Nakon Dragana Mancea, navijači Partizana su na tragičan način izgubili još jednog ljubimca. Iako su mu najzreliji igrački dani tek predstojali, Haris Brkić je u istoriji kluba iz Humske ostavio neizbrisiv trag.

Na 294 zvanične utakmice u crno-belom dresu sa brojem pet, Brkić je postigao 3.740 poena – u proseku 12,7 po utakmici. Koji god se statistički parameter pogleda kroz istoriju Partizana, Haris je u samom vrhu.

Brkić je bio i član mlade reprezentacije Jugoslavije koja je 1996. godine osvojila evropsku bronzu u Turskoj. Povremeno je pozivan u seniorsku selekciju, ali mu prejaka konkurencija i prerani odlazak nisu dozvolili da postane standardni reprezentativac.

Mnogo duže od brojeva u kolonama statističkih tabela pamtiće se lakoća i gracioznost sa kojom je Haris Brkić igrao košarku. Njegov šut, prodor, asistencija... Ređali su se kao na besprekorno podmazanoj traci.

Košarkaški genije i inovator patentirao je i usavršio čuveni "Harisov ulaz". Besprekorno je izvodio nesvakidašnji produženi dvokorak, naskačući na jednu nogu dva puta, pa tek onda na drugu.

Zbunjivao je protivnike, ali i sudije. Dugo je među arbitrima postojala dilema da li je Harisov produženi dvokorak dozvoljen, pošto ga ni tvorci košarkaških pravila nisu predvideli, pa u članovima i paragrafima nije striktno ni zabranjen ni odobren.

Posle raznih seminara i konsultacija, ustanovljeno je da Harisov produženi korak nije protiv pravila, ali je i danas mali broj igrača koji se njime služi, a i dalje veliki broj sudija koji će ga bez razmišljanja okarakterisati kao grešku u koracima.

I 23 godina nakon što je otišao u legendu, sećanje na Harisa Brkića ne bledi. Teško je zaboraviti crno-beli dres sa brojem pet i reklamom "Zepter" i u njemu momka koji košarku igra tako da ni lopta često ne zna šta ju je snašlo.