Kruna Pešićevog rada - na klupi rodne Srbije protiv "druge kuće" Nemačke

Pre 30 godina Svetislav Pešić je na klupi nacionalne selekcije Nemačke napravio jedno od najvećih iznenađenja u istoriji reprezentativnih takmičenja dolaskom do zlata.

Do tog momenta bio je sa trenerske strane  poznat kao selektor antologijskog juniorskog sastava, zlatom okićenog, u Bormiju 1987, a od klupskog iskustva ima trofej prvenstva i kupa Jugoslavije sa Bosnom.

Atipično i odvažno se odlučio da preuzme klupu Nemačke. "Zar Nemci igraju košarku?“, bilo je podrugljivo pitanje na koje je Kari odgovorio uz znak uzvika te 1993. godine.

"Ja sam im mnogo više od zlata doneo, i sebi sam doneo jer sam tamo postao pravi trener. Nemačka košarka je meni pomogla mnogo jer sam talenat pretvorio u iskustvo i kvalitet", rekao je Pešić dan pred finale.

Na klupi Albe je došao do prvog evropskog trofeja za nemačke klubove u Kupu Koraća 1995. godine. Kad je gigant Bajern Minhen odlučio da osnuje košarkašku sekciju, znali su koga da zovu. Postavio je temelje stabilnog evroligaša, gde njegov sin Marko ima ulogu generalnog menadžera. Onaj Marko koji je bio uspešni nemački reprezentativac.

Na dan pobede nad Amerikancima u Indijanapolisu, 5. septembra 2002, nova generacija Orlova je 21 godinu kasnije savladala Litvaniju. Simbolike na pretek. "Šamar drim-timu“, rečima Slobodana Šarenca, vodio je našu selekciju do poslednjeg zlata.

"Mi, svetski prvaci. Igrači i ja u sredini. Desno Argentinci. Levo nemačka reprezentacija, 11 od 12 igrača su moji. Iz mog vremena u Albi i reprezentaciji. I sin Marko u ekipi. Pomislio sam tad da odmah prestanem da budem trener. Zadovoljstvo koje se ne zaboravlja. Verovatno je i to neka motivacija da sam i dalje u košarci“, rekao je Svetislav Pešić na promociji autobiografije "Moj put“.

Izgleda da njegov put još nije gotov. Ispisano je novo poglavlje sa sigurnim srećnim krajem, samo je pitanje da li zlatnim ili srebrnim slovima.

Nadamo se da će ponovo gledati sa sredine i da će Nemci biti sa leve strane.