Od SFRJ do RS – kult košarkaške reprezentacije kroz generacije

U godini obeležavanja veka od dolaska košarke na ove prostore, Srbiju čeka težak izazov – Svetsko prvenstvo u Japanu, Indoneziji i na Filipinima. Šira javnost ga ne dočekuje optimistično, zbog neigranja Nikole Jokića, Vase Micića, Nikole Kalinića, Alekseja Pokuševskog, odavno povređenog Vladimira Lučića i Nikole Jovića pod znakom pitanja.

Činjenica je da su kalendari nikad duži, broj utakmica nikad veći u toku klupske sezone, pa na sve to i kvalifikacioni prozori Fibe. Nema višemesečnih visinskih priprema po vrletima i gudurama u karantinima omeđenim šumom. Sad je luksuz oporavak, a ne trening.

Košarka je duboko ukorenjena u našem narodu. Čini se da svaka nova generacija ima genetsku predispoziciju, da im žlezde dodatno luče serotonin na uspehe košarkaša. Hormon se nešto slabije luči u prethodnih pet godina, zahvaljujući i promeni funkcije reprezentacije prema građanima i toga kakvu korist ima za državu.

Jugoslovenski "vic" kao kontra SSSR-u i SAD

"Odbojka“ Kićanovića i Slavnića u Manili 1978. oličenje je klasične škole košarke u SFRJ. U obećanoj zemlji blagostanja između dva zavađena bloka, liberalnijoj od SSSR-a, a milosrdnijoj u odnosu na SAD, košarka je bila potrebna kao propaganda idealnog društveno-političkog sistema. Visok standard, idealna geopolitička pozicija, prirodne lepote, multikulturalnost, rokenrol u bratstvu i jedinstvu, spavanje na klupama i višemesečna letovanja. To je bila reprezentacija SFRJ.

Pobede nad SSSR-om i Amerikancima bile su potvrda trećeg, nesvrstanog, puta kojim se Juga kreće. Sistem u kom možete da izrazite svoju individualnost. Nije dovoljno samo da pobediš, već da to bude lepo za oko. Lucidno, inovativno, kreativno, spontano i efektno. Protiv moćnijih i brojnijih ćemo se boriti genetikom, znanjem i onim "iks-faktorom“. Istini za volju, u državi od 22 miliona stanovnika nije bilo teško da se pojavi vrhunski kvalitet. Treba da se naglasi i pravilo zabrane odlaska u inostranstvo do 27. godine.

Od Beograda 1961. do Rima 1991. osvojeno je devet zlata, 11 srebra i šest bronzi na velikim takmičenjima. Precizni sistem koji su ustanovili Šaper, Popović, Nikolić i Stanković, prenesen na Žeravicu i Novosela iznedrio je velemajstore koji su košarkaše učinili „facama“, šmekerima i virtuozima. Od Koraća i Daneua, preko zlatne generacije Kiće, Praje, Moke, Ćosića, Delibašića i ostalih, zaključno sa Petrovićem, Kukočem, Rađom, Divcem, Paspaljem, koji su bili ispred svog vremena.

"Sine, znaš kako se postaje šampion?"

Deca koja su se divila gore pomenutima suočila se sa krvavim raspadom države i potpunom promenom društvenih vrednosti. Užas i beda na svakom koraku, borba za egzistenciju, izopštavanje iz globalnih tokova, nepostojanje ikakvog povoda da budeš ponosan na sebe i svoju naciju dominirali su kolektivnim stanjem duha.

Onda se desila Atina 1995. godine. SRJ je prvak Evrope! Košarkaši su prvi doneli medalju u Beograd po ukidanju sankcija – i to zlatnu. Igrala je rokenrol cela Jugoslavija ispred balkona Savezne skupštine, konačno razlog za radost.

Sada je važno biti šampion. Nacionalne selekcije u timskim sportovima postale su jedina nada, uteha i spas građanima okruženim kriminalom, tugom i siromaštvom. Stvorio se "kult“ šampiona, najboljeg u najvažnijim momentima. Trojka Saše Đorđevića Hrvatima 1997. kao najbolji primer.

Hrabrost, borba i prkos na teritoriji Jugoslavije nagrađeni su sa tri evropska i dva svetska zlata, olimpijskim srebrom i bronzom na Svetskom prvenstvu 1999. godine. Naravno, i pobedom nad Amerikancima u Indijanapolisu.

Uzmi loptu kao Đorđević ili Bodiroga i reši meč kad je najpotrebnije, postaćeš ikona. 

Prečicom do raja

Doba mira. Ubrzanim napretkom tehnologije i globalizacijom dođosmo do modernog doba. Kablovska televizija, sve brži i bolji internet i društvene mreže nemerljivo su izmenili praćenje i bavljenje košarkom.

Učešće za reprezentaciju je za igrače u prošlosti značilo proboj na javnu scenu. Za to je moralo "krvavo“ da se izboriš. Mnoga velika i cenjena imena nisu uspela da se domognu finalnih dvanaest. Učešće za reprezentaciju ujedno je značilo i jače finansijske ponude klubova iz inostranstva. Ni izbliza nije bilo toliko televizijskih prenosa, strimova na internetu, isečaka na Jutjubu, analiza, tekstova, statističkih podataka. U današnje vreme vidokrug dece je mnogo širi. Ne moraju da imaju uzore u ljudima iz svoje zemlje, grada, kraja, komšiluka. Skrolovanjem Instagrama ili Tiktoka mogu da pronađu nekog svog vršnjaka na drugoj strani sveta i da postanu njegovi fanovi. Ne sedi se pred televizorom u tačno određenom terminu na nacionalnoj frekvenciji jednom nedeljno. Ne upijaju se sve informacije komentatora, jer se sve već nalazi na Guglu. Nema ledenog stava pri susretu već se odmah okreće prednja kamera za selfi. Lakše se identifikuješ sa nečijim stilom i ličnom pričom bez obzira na to da li je stranac. Individualizam preovladava, povezan sa padom kolektivne i nacionalne svesti.

Proboj među veći broj ljudi je olakšan, a opet možeš i lepo da zaradiš i niko ne zna za tebe, igrajući u ekonomski jakim zemljama slabijeg kvaliteta košarke. Ako hoćeš do NBA ili evroligaških velikana, možeš već kao tinejdžer, ukoliko te zapaze mnogobrojni skauti. Biće prilike za reprezentaciju dogodine, novi ugovor upravo izlazi iz štampača.

Svi će reći da je čast igrati za svoju zemlju, to je nesporno. Međutim, rizik od povrede ili privatni život uvek će imati prednost. Sigurno i Jokić, Micić, Kalinić, pa mlađi Pokuševski i Jović imaju najbolje namere što se tiče igranja za nacionalni dres, ali promena globalnih vrednosti i okolina u kojoj se karijerno ostvaruju omogućila im je veću slobodu da kažu "Ne“, jer zvuči bezbolnije u poređenju sa prethodnicima.