Piksijeva noć u Lisabonu i Paunovićevo jutro u Londonu kom se svi nadaju

"Lisabon danju ima nečeg naivno teatralnog što privlači i očarava, ali je noću grad iz bajke koji se sa blistavo osvetljenim terasama spušta ka moru, kao neka nagizdana žena što se naginje ka svom tamnoplavom ljubavniku".

Ovo je najbolji od mnogobrojnih opisa glavnog grada Portugalije, ugnježden u dirljivu priču o sudbini Jozefa Švarca, isceđenu iz pera Eriha Marije Remarka. Godina je 1962, naslov "Noć u Lisabonu". Poslednje Remarkovo delo.

Klupko priče odmotava se oko neimenovanog izbeglice. Sateran uz zapadnu ivicu Evrope tokom Drugog svetskog rata, očajnički pokušava da za sebe i svoju devojku pronađe dovoljno uverljive isprave i karte u jednom pravcu preko Atlantika.

Lisabon je u tim godinama bio predvorje izbegličkog raja. Pretposlednja stanica svih onih koji su uspeli da na vreme napuste kontinent u plamenu, raspaljen žeravicom nacizma.

Zagledan u brod čija paluba je garantovala bezbednost i u čija jedra je duvala sloboda, Remarkov junak je iznenada dobio ponudu kojoj nije mogao ni da se nada.

Dva ispravna pasoša i dve karte za Njujork, u zamenu za jednu noć strpljenja. Novi početak, za priču koja traje koliko i jedna mesečeva smena, a u koju stane čitav jedan život.

I slušao je čovek bez imena čitave noći tragičnu, ali i veoma uzbudljivu ispovest o ljubavi, nepravdi i bekstvu. O prevrtljivoj sudbini i budućnosti koja počiva u izmaglici. Sve dok se sunce nije probudilo i na priču stavilo tačku. Karte i pasoši su tada već bili u njegovim rukama.

Noć na "La Lužu"

Nekoliko decenija kasnije, drugi čovek – dobro poznatog imena i prezimena i još prepoznatljivijeg nadimka – takođe se nalazio u Lisabonu. Umesto okeana, gledao je u more zelenila i 22 barke koje su se ljuljale po površini.

Za razliku od N.N. lica, koje je Remark uz malo mašte izvajao glinom sazdanom od priča Hansa Habea, novi pasoš u ovom slučaju nije bio neophodan. Karte međutim jesu. Ovoga puta, avionske.

Umesto zapada i Sjedinjenih Država, cilj je bio na istoku, u gradu koji je izgrađen tri godine ranije. Cilj je bio Katar i Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Osam meseci ranije, Dragan Stojković Piksi je postao selektor fudbalske reprezentacije Srbije. Zadatak koji je dobio, bio je veoma nezahvalan – obezbediti odlazak na Mundijal.

Išlo mu je dobro u narednih sedam meseci, ali se sve svelo na 90 minuta u Lisabonu (nije baš sve, opcija je bio i baraž, ali to sada nije toliko važno...).

Unutar krečom oivičenog trenerskog prostora, a ne sa zvezdama osvetljenog keja, posmatrao je Piksi tada kako mu se sudbina menja pred očima.

Hronika srceparajućih momenata i overa karte za Katar

Mogao je i on verovatno tokom tih 90 i kusur minuta da čuje razne priče o neuspesima, zloj kobi i tragičnom usudu jugoslovenskog i srpskog fudbala, koje su se mešale sa povicima portugalskih navijača.

Mogao je da vidi Montevideo, ali i pobedničke golove Viktora Vladimiroviča Ponedeljnika i Pjetra Anastazija. Kroz sećanje su mu podignutih ruku trčali Diter Miler i Adolf Šerer.

Učinilo mu se na tren i da je Faruk Hadžibegić savladao Gojkočeu i da rata nikad nije bilo. Čuo je sigurno i odjek Mijatovićeve prečke, zvuk lopte koja para mrežu posle udarca Breta Holmana i tišinu koju je izazvao Đerdan Šaćiri.

Čuo je zatim i uzvik koji se prolomio stadionom kada je je Renato Sančez u drugom minutu pogodio za vođstvo domaće selekcije.

Katar je tada delovao nedostižno, a avion je već bio u pokretu, spremajući se da poleti. Odlazak je prvo odložio Dušan Tadić, da bi let Portugalcima otkazao Aleksandar Mitrović, tik pre nego što je sunce, skriveno u sudijskoj pištaljci, dalo znak da je sa pričama gotovo.

Raširio je tada ruke Piksi, koji je izgledao kao da je sam proveo 90 minuta na terenu, znajući da je strpljenje uspešno zamenio za karte i bolju budućnost.

Pravi život počinje kad se film završi

Idiličan kraj, zar ne? Ne, ako pitate Remarka i Piksija.

"Sledećeg dana uveče smo otputovali i bez teškoća stigli u Ameriku. Međutim, pasoši ona dva bića koja su se volela nisu donela nikakvu sreću: pola godine kasnije, Rut se razvela od mene. Kasnije se udala za mladog bogatog Amerikanca koji je garantovao za naše pasoše".

Kraj romana koji umnogome naliči ostatku Piksijevog mandata i njegovom bolnom završetku. 

Ispadanje u grupi u Kataru, neubedljive kvalifikacije za Evro i još gora igra na njemu, te poraz od Albanije bili su Piksiju ono što je N.N. licu bila Amerika. Portugalija stoga možda izgleda kao bajka, ali nije dobro poprište za početak bajkovitih priča.

Sreća pa će Veljko Paunović pisanje svoje bajke početi iz Londona. 

Situacija u kojoj se nalazi, iako slična, mnogo je teža od Piksijeve. Teža je zapravo i od osvajanja omladinskog Svetskog prvenstva. Priče koje bi on mogao da čuje na "Vembliju" za par tomova su duže od onih koje su ispripovedane njegovom prethodniku.

Tako bi i njegova noć u "kolevci fudbala" mogla mnogo duže da potraje, samo što bi jutro u tom slučaju bilo za pamđenje. 

"Ima nečeg dobrog u gorkim uspomenama: one umeju da te zavaraju slatkom mišlju da si srećan, iako si još malopre bio duboko uveren u suprotno".