Zašto ne bismo pobedili Engleze?

Zašto ne bismo poništili sve prethodne neuspehe i maestralno postavljenom utakmicom vršioca dužnosti, kako je Piksi ponudio ostavku, napravili čudo.

Zašto ne bismo zaboravili dva poraza kod kuće u susretima koji su označeni kao odlučujući, iako bi nam i bod iz oba verovatno doneo drugo mesto.

Zašto ne bismo porekli da, otkako je Stojković selektor, "orlovi" igraju sve gore iz ciklusa u ciklus, iz utakmice u utakmicu.

Zašto ne bismo u zapećak bacili svaku svađu i trzavice unutar tima, profile igrača neprilagođene protivniku, nepromišljene izmene i nedostatak bilo kakve ideje.

Zašto ne bismo odbacili nezadovoljstvo nacije koja je, umorna od izostanka odgovarajućeg pristupa i boljih rezultata, navijanje protiv sopstvenih predstavnika učinila samorazumljivim.

Zašto ne bismo verovali u novu senzaciju, novi dobar rezultat koji nije posledica valjane igre, već puke sreće i opklada fudbalskih bogova.

Zašto ne bismo prešli preko činjenice da još od Katara samo održavamo glavu iznad vode, te da obala nije ništa bliže.

Zašto ne bismo uverili u suprotno sve one koji tvrde da nemamo dovoljno kvaliteta, da naši igrači ne igraju za najkvalitetnije timove i da nemaju bitne uloge u svojim ekipama.

Zašto ne bismo zaboravili da od Portugalije 2021. godine nismo pobedili nijednu selekciju iz kruga onih protiv kojih se kvalitet zaista meri.

Zašto ne bismo dobro skautirali protivnika, iskoristili svoje vrline i sve mane rivala.

Zašto ne bismo napali bez zadrške, pa još uz, da oprostite, lepršavu igru, stigli do prvog, a zatim i drugog gola, koje bismo odbranili u završnici.

Zašto ne bismo podsetili na tim koji je u Katar ispraćen bez prosute vode za avionom, jer smo čak i mi ovako sujeverni verovali da nam nije bila potrebna.

Zašto ne bismo bili ono što godinama nismo. Zašto ne bismo nadišli svoje mogućnosti. Zašto ne bismo ponovili nezaboravnu lisabonsku noć.

Zašto ne bismo pobedili Engleze?