Partizan je večan dok su mu deca verna

Nedelju dana se nagađalo koliko će stolica na stadionu u "Humskoj" ostati prazno u revanšu prvog kola kvalifikacija za Ligu Evrope, nakon minimalnog poraza protiv AEK-a u prvoj utakmici.

Godinama skraćivani i do panja istanjeni živci, bleda partija u Larnaki i slapovi kiše koji su čitavog prepodneva zapljuskivali Beograd nisu obećavali mnogo.

A onda su nekoliko minuta pred početak meča kamere obznanile sliku koja može da raduje kako one koji su sedeli u loži, tako i one koji su se ubrzo našli na centru igrališta.

Dva puta je Partizan uspevao da stigne prednost rivala. Igrao je baš onako kako mora da igra ekipa koja pred svojim navijačima juri zaostatak. Pregurao je produžetke i izborio penale. Dalje, međutim, nije mogao. Makar ne ovog puta.

Navijači mu, za razliku od nekih prethodnih godina, nisu zamerili. Pesma koja je odjekivala "Humskom" čitavih 120 minuta, nastavila se do ponoći, a razlog za to je samo jedan.

Iako je semafor govorio drugačije, Partizan je zabeležio pobedu koja seže dalje od rezultata, a ogleda se u kupljenom poverenju navijača i nadi u neko bolje sutra. Donela su mu je deca kluba.

Nakon poslednjeg zvižduka, nepotrebnih čarki i crvenih kartona, uplakana i golobrada četa postrojila se ispred juga, odakle je nošen pesmom stigao talas podrške. Koliko suza, toliko i aplauza. A bilo ih je mnogo.

Zagrljeni, lica oblivenih gorkim kapima, delovali su izabranici Srđana Blagojevića više nalik đacima koji se opraštaju jedni od drugih na maturskoj ekskurziji, nego članovima prvog tima ekipe koja se bori za Evropu.

Morali su međutim prebrzo da odrastu. Na pleća koja su još uvek u razvoju stavljen je teret gomilan duže od decenije, a koji će neko morati da iznese kako bi se klub oporavio. Taj neko je izgleda pronađen.

Počeli su crno-beli utakmicu sa četvoricom igrača od 19 i trojcom koji imaju navršenu 21 godinu. Sa klupe su u nastavku ušla dva 18-godišnjaka i još jedan momak od 19 godina.

Trčali su, borili se, uklizavali i proklizavali, padali i sudarali se. Ni u jednom trenutku pak nisu odustali, ostavivši sve prisutne bez ikakve pomisli o ranijem napuštanju tribine.

Na kraju su za to nagrađeni, ako ne rezultatom, a ono makar poverenjem koje mnogima pre njih nije ukazano. To će im biti i vetar u leđa, ali i dodatni teret, koji će početi da osećaju tek ukoliko prestanu da se bore.

Ono što će im fudbalsko odrastanje u teškim okolnostima učiniti lakšim, jeste činjenica da će sve proći zajedno. Početak Superlige je iza ćoška, a već naredne nedelje ih čeka prvi meč drugog kola kvalifikacija za Ligu konferencije protiv ukrajinske Oleksandrije.

Jasno je da ova generacija nema domet "Partizanovih beba", ali jeste reč o tinejdžerima koji bi mogli da spasu klub koji će ostati večan, sve dok su mu njegova deca verna.