Denis Lo – heroj na pogrešnoj strani iliti elegija poslednjeg gola

Fudbaler Denis Lo nosio je nadimak Kralj, a u jedanaestogodišnjoj karijeri u Mančester junajtedu postigao je 237 golova na 404 utakmice. Jedino su Bobi Čarlton i Vejn Runi postigli više pogodaka od njega za engleskog velikana. Lo je nedavno preminuo sedam dana pre 85. rođendana, a samo četiri godine ranije dijagnostikovane su mu Alchajmerova bolest i vaskularna demencija.

Ipak, sećanje navijača Junajteda, što iz priča, što neposredno onih koji su pratili njegove partije u dresu reprezentacije Škotske i Mančestera, ostaje blistavo jasno na jednostavnost koju je pružao pri svakom koraku dok je trčao za loptom diljem Engleske, Italije i cele Evrope.

Lo je karijeru započeo u Hadersfildu, a okončao u Mančester sitiju, između ostalog nastupao je i za Torino, ali je u Junajtedu stekao punu afirmaciju i poneo gore pomenuti nadimak. U smiraj karijere, fudbalski kralj je postigao pogodak za Siti protiv nekadašnjeg tima kojim je potvrđeno Junajtedovo ispadanje iz Prve divizije. To je ujedno bio i njegov poslednji gol, za koji je rasni strelac nekoliko puta isticao da bi voleo da se uopšte nije dogodio.

Loov gol nije bio običan, ali nije bio šut s distance, bravura na krilu ili majstorija iz slobodnog udarca. To je bila petica – gotovo nehajan, instinktivan potez... neko bi rekao sudbinski. Okrenut leđima ka golu, Lo je odlučio da napiše epizodu fudbalske istorije petom, koja je kasnije prerasla u mit. Lopta je prošla pored golmana Junajteda Aleksa Stepnija i završila u mreži. Stadion je nedugo posle tog trenutka utihnuo – ne zbog veličanstvenog poteza već zbog njegove simbolike.

Fudbal ima tu surovost da svoje heroje često pretvara u izdajnike. Denis Lo, čovek čiji su golovi i harizma činili Junajted slavnim šezdesetih, nedugo kasnije je u očima navijača postao neko ko je povukao obarač, ali nije slavio pogodak. Podigao je stegnutu pesnicu, pognuo glavu, odbijajući euforiju. U njegovom pogledu nije bilo ničeg trijumfalnog. Između trave i oblaka bila je samo tišina – tišina istorije.

Ova priča sa kraljem u glavnoj ulozi nije samo o golu, već o vremenu koje neumoljivo rađa heroje i (anti)junake. Godine 1968, Junajted je osvojio prvi Kup evropskih šampiona, a Lo je bio deo tima koji je ušao u gradsku i evropsku fudbalsku istoriju. Samo šest godina kasnije, slavni klub pao je u drugu diviziju. Ipak, njegov pogodak nije bio čin koji je zapečatio sudbinu Junajteda. Bio je to trenutak koji je ogolio suštinu fudbala – njegovu brutalnu poetiku, jer je delovalo kao da je neko režirao Brehtovo tragično i apsurdno. Junajted nije bio oboren udarcem rivala, što bi navijači lakše podneli, već potezom svog voljenog sina. Junajted nije ispao iz lige zbog Loovog gola, ali ga je on u potpunosti dotukao.

Kapacitet Old Traforda bio je ograničen na 56.000 gledalaca, a pre utakmice tri puta su se dogodile navale navijača na teren. Mnogi prisutni na tribinama nosili su tranzistorske radio-aparate, prateći rezultate sa drugih utakmica, poput onih na Sent Endruzu gde su igrali Birmingem i Norič i Gudison parku na kome su se sastali Everton i Sautempton. Mančester junajted je započeo meč agresivno, vršeći jak pritisak na Sitijev gol, ali bez srećnih završetaka.

Dobre vesti stigle su rano sa Sent Endruza, gde je Norič došao do prednosti protiv Birmingema, koji je već bio na ivici ispadanja. Nekoliko minuta kasnije, dolazile su loše vesti sa Gudisona – Sautempton je stigao do vođstva protiv Evertona. Junajted nije imao ništa u svojim rukama.

Nastavili su s napadima igrači Tomija Doertija, ali bez pravih prilika. Zatim su stigle nove loše vesti: Birmingem je preokrenuo rezultat, a Sautempton povećao vođstvo. Pobeda Birmingema značila je ispadanje Junajteda iz lige, bez obzira na ishod meča protiv Sitija.

U drugom poluvremenu, Siti je preuzeo kontrolu igre i došao do vođstva u finišu utakmice. Sautempton je postigao i treći gol protiv Evertona, a pojedini nezadovoljni navijači su ulazili na teren s ciljem da se igra prekine.

Trener Sitija, Toni Buk, već minut posle gola zamenio je Loa, što je bio njegov poslednji nastup za Siti, čime je zvanično odigrao poslednju utakmicu u klupskoj karijeri. Jasno je bilo da Junajtedu tog 27. aprila ništa nije išlo po volji, te je ispadanje i zbog drugih rezultata bilo neminovnost, jer su prethodno loši rezultati došli na naplatu baš protiv Sitija.

Doerti, trener Junajteda, nije bio otpušten nakon ovoga, već je osvajanjem titule naredne godine u Drugoj diviziji i FA Kupu 1977. opravdao poverenje navijača i uprave kluba. Mnogi mitovi su rođeni u vezi sa ovim događajem, ali sigurno je da bi i danas ovakvi scenariji bili mogući, što fudbal čini nepromenljivom kategorijom godinama unazad, ali i zanimljivom.

Tog dana Lo nije samo poslao Junajted u niži rang, pre svega je postao simbol jednog vremena koje peče Mančesterove navijače, to je trenutak kada se heroj našao na pogrešnoj strani istorije. Fudbal, baš kao i život, retko kada pruža jasnu pravdu. Ima samo trenutke. A taj trenutak u kome je Denis Lo postigao gol protiv Junajteda na Old Trafordu ostaje zauvek urezan. Ne kao običan pogodak, deveti u dresu Sitija, već kao elegija.