Siniša Pavić - scenario po kojem živimo od Tita do naših dana

Njegove serije oduvek su izazivale polemike. One iz perioda bivše Jugoslavije niko nije dovodio u pitanje, recimo do "Boljeg života" mada je i ova serija koja je zapravo okončala jugoslovensku eru TV stvaralaštva, podigla prašinu među zvanim i nezvanim  kritičarima. Ustaljeni deo elite često osporava rad i stvaralaštvo Siniše Pavića, zbog čestih reprodukcija sadržaja, ali i uz komentare da se ništa novo i aktuelno u njegovim televizijskim ostvarenjima ne može pronaći.

Ipak, Pavićevo TV stvaralaštvo uspelo je da oživi ironiju i cinizam koje pamtimo kod Branislava Nušića ili Jovana Sterije Popovića, jer određuje kulturni, društveni pa čak i politički kontekst ovog prostora. Pored toga, aktuelnost svakodnevnih životnih dešavanja održava radnje tih serija, ali i replike živim i često neprevaziđenim.

Siniša Pavić, zato, nije samo autor jednog veka, razdoblja ili epohe. Njegov pristup pri sagledavanju društveno-političkih događaja, ali i svakodnevice pojedinca čini stvaralaštvo dvosmislenim, intrigantnim, zavodljivim.

Doba nevinosti

Siniša Pavić, jedan od najznačajnijih scenarista i pisaca, rođen je 22. januara 1933. godine u Sinju. Geografske odrednice poput rodnog grada, Beograda, ali i Vlasotinca su pored njegovog formalnog obrazovanja položili temelj za izuzetan rad u televizijskoj industriji i kulturi širom bivše Jugoslavije.

Jedan od najboljih naratora, dramaturga, kreatora dijaloga, ali i likova počeo je s pisanjem u ranom periodu života. Talenat je izrazio, prema vlastitom priznanju, na jednoj od radnih akcija kada je dobio zadatak da napiše komad koji je izveden uz logorsku vatru. Ipak, Pavić se opredelio za Pravni faukultet u Beogradu na kome je diplomirao kao jedan od najboljih studenata u generaciji 1956. godine. Najpre je radio kao pripravnik u republičkom ministarstvu prosvete, a potom i kao sudija opštinskog suda. U tom periodu pisao je romane, a 1966. godine Višnja na Tašmajdanu je dobila epilog u vidu štampanog izdanja, a dve godine kasnije je i ekranizovana.

To je bio period kada se Pavić, uslovno rečeno, rastajao sa jednim periodom života koji je izvanredno opisao. Odjek mladosti, bezbrižnosti i vedrine, a moglo bi se reći da je napravio i omaž mladosti generaciji ljudi rođenih u međuratnom periodu.

Zanimljivo je to da je Vasko Popa bio recenzent Višnje na Tašmajdanu.

Takozvano doba nevinosti u karijeri Siniše Pavića bilo je vreme eksperimentisanja i učenja, ali i polazna tačka koja je postavila osnove za budući rad. Njegovi počeci pri odabiru tema, sagledavanju i iznošenju problematike, kreiranju radnje, kao što je odnos dvoje mladih u pomenutom filmu, pokazali su potencijal koji će kasnije razvijati i usavršiti.

Doba talenta

Televizija je šezdesetih godina bila atrakcija, ali je već u narednoj deceniji uzela puni zamah, jer je sve više kreirala igrani sadržaj. Pavić je sa Diplomcima, a kasnije i kao saradnik na scenariju Pozorišta u kući, Otpisanima, ali i u filmu Nije nego, koji je snimljen po motivima njegove priče, pronašao put kojim će se kretati u narednom periodu karijere.

Još u relativno ranoj fazi stvaralaštva, Pavić je uhvatio korak s vremenom, uspeo je zahvaljujući tehničkom napretku i sredstvima masovne komunikacije da formira televizijski ukus jugoslovenskog društva kome je nedvosmisleno kroz ostvarenja nudio optimizam u noćnom terminu.

Doba prevoda televizije na jugoslovenski jezik

Godinu dana pre premijernog emitovanja Mućki, humorističke serije autora Džona Salivena, na Bi-Bi-Siju, na Televiziji Beograd emitovana je serija Vruć vetar. Poznato je da je prikazivana i van granica Jugoslavije, te da su glumci, u prvom redu Ljubiša Samardžić, stekli veliku popularnost.

U pustolovinama, Pavić je junaku, Borivoju Šurdiloviću koga igra Samardžić, melanholičnom, nesnalažljivom, ali i nepogrešivom idealisti, dodelio sudbonosnu ulogu u raspletu posttitoističkog društva. U Vrućem vetru Pavić je počeo da se bavi aktuelnostima kroz nepogrešivu karakterizaciju likova koji se doslovno sreću u svim segmentima društva.

Doba megaserije koja je promenila lice i naličje televizije

Bolji život bio je spoj sapunice, komedije i drame. Jedna od najgledanijih serija na prostoru Jugoslavije i broji 82 epizode. Premijerno je emitovana u periodu od 1987. do 1991, a posle je doživela brojne reprize. Poslednja je koja je snimana i emitovana na teritoriji SFR Jugoslavije.

Pored nezaboravnih glumačkih rola, svakako je upečatljiv i period kojim se radnja serije bavi. Ilustrativni primer Pavićeve političke genijalnosti koju je proturio kao svojevrsnu ironiju, može poslužiti i primer na kraju serije Bolji život oličen u dijalogu Jataganca i Rapaića.

U toj sceni, prepunoj nejasnoća, napravljen je omaž višedecenijskim previranjima u Komunističkoj partiji Srbije koji su kulminirali Osmom sednicom 1987, kada i počinje emitovanje Boljeg života. Jer, iako je dolazilo vreme tržišne ekonomije i nacionalizma sa Slobodanom Miloševićem na čelu, Pavić je prikazao da zapravo ne dolazi ništa novo. Već da s Rapaićem dolaze kadrovi koji su izgubili bitku u unutarpartijskim borbama. Jer, kako je to Pavić napisao, "Rapaić je svež kao suva šljiva". 

- E, svaka ti čast Rapaiću...

- Ma, pusti muka mi je od svega

- Pa, jesi ti tamo išao da govoriš za mene ili protiv mene?

- Ja sam govorio za tebe, ali ne mogu protiv sebe.

- I ti ispade nov!? Pa, nisi bio nov ni za vreme Brionskog plenuma, svež si k'o suva šljiva, jebote Bog.

Sa sociološkog aspekta, ova serija je bila uspešni primer domaće produkcije koji je mogao da se uporedi sa zapadnim serijama u pogledu kvaliteta i privlačnosti u praćenju. To je uticalo na razvoj drugih medijskih projekata, ali i serija.

Doba dekadentne faze

Najvažniji Pavićev saradnik prilikom pisanja scenarija bila je njegova supruga Ljiljana, te je nepravedno zanemarivati njenu ulogu u istorijskom razvitku plodonosnog pisca i stvaraoca. 

Pavići su se u svim serijama bavili većinskim delom društva, pritom obuhvatajući svaki segment, odnosno podsistem u društvu, prikazavši egzaktno i koncizno sve dobre i loše strane.

Jedan deo kritičara, isticao je da je njihova dekadentna faza počela sa Srećnim ljudima, a da je okončana s Belom lađom. S tim što se ne mogu samo kritički i kroz manjkavosti posmatrati ove serije. Pavić u ovim delima istražuje mrak u svakodnevnom životu, što je tipično za dekadantni pristup.

Serije nisu usredsređene na pozitivne aspekte života, već na ljudske slabosti, poroke i neuspehe. Što samo po sebi govori o vremenu kada su snimane - kraj 20. i početak 21. veka.

Pavić je u ovim serijama primenio nešto drugačiji vizuelni i stilski izražaj, koji je ponekad umetnički pretenciozan. To se najbolje ogleda u izboru glavnih junaka pomenutih ostvarenja. Ekstravagantni vizuelni simboli, složeni i često zapleteni dijalozi, kao i apstraktni koncepti dovode do nesaglasja radnje s pokušajem prikaza realnosti.

Između ostalih junaka, on je stvorio Ristanu Golubović, koja je po svemu što govori i predstavlja, upravo deo onog dela društva koji je bio oličenje borbe za opstanak. S druge strane, Srećko Šojić, lik bez ijedne pozitivne karakteristike, iskonstruisan je s veštom aluzijom na ljudsku podlost, a koga ipak, zbog maestralne glume Milana Gutovića, vole ljudi.

Doba narodnih umotvorina

Višedecenijsko stvaralaštvo od 1980. po do 2020. godine, od Vrućeg vetra pa sve do Junaka našeg doba, Pavića je svrstalo među autore koji su na neki način izašli iz autorskog i vratili se u sferu narodnih mudrosti. Replike u njegovim serijama, deluju poput narodnih umotvorina. Neke je smislio sam, a neke je, zaboravljene, oživeo. Setimo se samo Šurdinih reči: "Kad nije na pravom mestu ni konj nije konj, a ni čovek nije čovek!"

U neiscrpnim dijalozima biblijski motivi zauzimaju važne pozicije, a prezimena junaka poput Kurčubića, Jataganca, Popare, Soldatovića, Uskokovića, Ciganovića su aluzija na poetiku jednog društva. I u svima njima je iskonstruisao ono nešto s čim gledaoci mogu da se identifikuju.

Značaju dugovečnosti njegovim ostvarenjima daju i aktuelna dešavanja koja kao da se ne menjaju, već se samo preslikavaju iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Sva Pavićeva samostalna dela više su zasluga ljudi koji su dozvolili da zajedno sa njim izmaštaju stvarnost koja će po svemu sudeći nastaviti i posle njega da postoji.

Njegovom stvaralaštvu doprineli su i glumci koji su upečatljivom glumom doživeli Emu Popadić, Gigu Moravca, Bobu, Guzu i Violetu, Šojića, Branda Gagića, Šurdu, Firgu, Soću, Šćepana Šćekića, Aranćela i sve Goluboviće, braću Stojković iz Stajkovca, ali i batlera Sofronija. Neki od njih su svoje karijere počeli ulogama u Pavićevim serijama, neki su već bili velika imena u profesiji. Kako god i jednima i drugima Pavićevi likovi su ostali drugo ime u potpisu, nešto što je zauvek obeležilo njihovu karijeru. Tako je bilo sa Vojinom Ćetkovićem, Draganom Bjelogrlićem, Svetlanom Bojković, Markom Nikolićem, Milanom Gutovićem...

Televizija je u njemu našla svog pisca, a on je našao svoj medij, kako je i Pavić istakao, to možda i nije bio neki brak iz ljubavi, ali je ispao dobro.