Рајнер Вернер Фасбиндер – „развратни“ геније којег су се Немци плашили

У локалу „Дојче Ајхе“ у Рајхенбахштрасе 13, у Минхену Рајнер Вернер Фасбиндер први пут се појавио 1974. Није га толико занимало шарено друштво које се тамо одвајкада окупљало – уметници, феминизирани гејеви, балетани, проституке… Њега су привлачили мужевни, доминантни хомосексуалци у „униформи“ од коже, јер је и сам био један од њих.

Али, Армин Мајер који је служио пиће за шанком, у потпуности је одговарао Фасбиндеровој представи правог мушкарца, па је „Дојче Ајхе“ (Немачки храст) постала његова друга дневна соба, а Армин његова велика љубав.

Армин, који је у ствари био месарски шегрт, као и тадашња власница локала Соња Рајхенбах појављују се касније као глумци у бројним Фасбиндеровим филмовима, док се сам локал може видети у филмовима Лола и Сотонско копиле. Тамо су се славиле журке на крају снимања филмова у Минхену – уз шампањац, кавијар и кокаин.

Баш ту, на његов 80. рођендан, 31. маја, у знак сећања на великог филмског ствараоца, данашњи власници „Дојче Ајхе", Зеп Сатлер и Дитмар Холцапфел, подигли су му споменик у облику мозаика на фасади: портрет Фасбиндера састављен од преко 2.000 стаклених плочица, аутор је Франко Нотоника. Говор је држао градоначeлник Минхена. У минхенском позоришту Камершпил се тренутно изводе Фасбиндерова дела. У току је симпозијум о његовом лику и делу.

То све је свакако вредно помена, јер, упркос међународној слави, у његовом граду му дуго нису били нарочито наклоњени. Након његове преране смрти 1982. градски савет Минхена је недељама водио расправу пре него што је коначно одобрио да Фасбиндерова урна буде сахрањена на престижном гробљу Богенхаузен. Тек од 2004. године постоји Трг Раjнера Вернера Фасбиндера.

Рат се тек завршио

Рајнер Вернер Фасбиндер је рођен у Бад Верисхофену 31. маја 1945. три недеље након што је немачки Вермахт потписао безусловну капитулацију. Био је син јединац. Породица се убрзо преселила у Минхен. Отац лекар и мајка преводилац су се развели када је Вернер имао шест година. Он остаје са мајком у Минхену, а након што она бива смештена у санаторијум, живео је по интернатима и код родбине. Са 16 година је прекинуо школовање и преселио се у Келн код оца.

Већ тада је показао интересовање за филм, књижевност и позориште. Потом се уписао приватну школу глуме и 1967. се придружио минхенском „Акционом театру", који је касније постао „антитеатар". Тамо је почео да ради као аутор, редитељ и глумац.

Заједно с колективом, Фасбиндер 1969. године снима и свој први дугометражни филм Љубав је хладнија од смрти, који већ наговештава многе његове касније филмске мотиве. То је почетак радикалне, провокативне каријере, која га је брзо учинила централном фигуром Новог немачког филма.

На међународној сцени убрзо је постао један од најважнијих немачких редитеља после 1945 – слављен у Кану, Венецији и Њујорку.

Немци су га се плашили

Међутим, био је уметник кога су се Немци плашили. Зато што је био незгодан, бучан и бунтован.

Зато што је у својим филмовима прстом указивао на немачке ране. Зато што је описивао малограђанску учмалост доба привредног чуда и нацизам обичних људи, такозваних митлојфера, дакле оних који нису били директни извршиоци злочина, али су Хитлеров режим пасивно подржавали из опортунизма, страха или конформизма. Показивао је какву пустош све то оставља у (немачкој) души.

Плашили су га се зато што је отворено живео своју сексуалност и тематизовао хомосексуланост у својим радовима, у време када је она била криминализована. Његови лични односи били су прожети насиљем и љубомором. Двојица његових љубавника извршила су самоубиство: Ел Хеди Бен Салем, главни мушки глумац у филму Страх једе душу, обесио се 1977. у француском затвору, а Армин Мајер из „Дојче Ајхе", извршио је самоубиство 31. маја 1978. на 33. рођендан Фасбиндера који га је био оставио.

Кратак живот, огроман опус

Током свог кратког живота Фасбиндер створио је огроман опус – више од четрдесет дугометражних филмова, две ТВ серије, готово двадесет позоришних комада, а радио је радио-драме и глумио не само у својим филмовима, већ и оним а Рајнхарда Хауфа, Улија Ломела и Фолкера Шлендорфа.

Са серијом Берлин Александерплац Фасбиндер је 1980. исписао телевизијску историју. Неки немачки критичари су то дело сматрали морално проблематичним, што се огледало и у сензационалистичким насловима као што су „Милионски фијаско" или „Брутално/прљаво". С друге стране, то монументално дело (15 сати) данас се налази на листи 100 најбољих филмова свих времена америчког часописа Тајм.

Фасбиндер, који је био мајстор да суптилно прикаже хомоеротску напетост, или буде и веома експлицитан (Право јачег, У години с тринаест месеца) истовремно је као нико други стварао снажне женске ликове – дубоко противречне јунакиње немачког послератног филма: Страх једе душу, Марта, Лола, Лили Марлен, Брак Марије Браун.

Фасбиндеров последњи филм Querellе, који је 1982. снимио по роману Жана Женеа приближава се сложеној игри жудње, насиља и моћи кроз призму радикалне естетике. Премијери у августу 1982. није присуствовао – преминуо је два месеца раније, 10. јуна, у 37. години, од предозирања кокаином, таблетама за спавање и алкохолом.

Параграф 175, који у Немачкој криминализује мушку хомосексуалност укинут је тек 1994. – дванаест година након Фасбиндерове смрти .