Unuci bogova

Svemir je beskonačan. Materija nije, kao ni načini na koji ona može da se složi. Dakle, u svemiru koji nema kraj, ako se materija, koja ima kraj, složi dovoljan broj puta, na kraju će početi da se slaže na isti način. Počeće da se ponavlja. Otud, jasno, ne postoji jedna Zemlja, već bezbroj njih, ne postojite jedni vi, već bezbroj vas, ne postoji jedan... Shvatate kako to ide. I još dalje, postoje svetovi u kojima dinosaurusi nisu izumrli, Bitlsi se nisu raspali, a Predrag Mijatović nije pogodio prečku. Ovo je, otprilike, teorija multiverzuma, koji je sabran od beskrajnih paralelnih univerzuma. Svaki od tih svetova ima neke svoje zakonitosti i obrazloženja, sve ima savršeno smisla iznutra, a, istovremeno, sve je potpuno drugačije, izokrenuto, pervertovano.

Ali nije neophodno da lupamo glavom u hrapavi zid teorijske fizike da bismo ovo razumeli.

Postoje i određena ljudska stanja, vrlo stvarna i vrlo česta, koja imaju isti efekat. Osoba, kada se zaljubi, biva lansirana u neku potpuno novu, ciklama realnost. Za onoga ko se nalazi unutra, frivolnosti postaju krucijalnosti, a krucijalnosti budalaštine. Sve što nekome sa strane deluje besmisleno ili apsurdno, zaljubljenima deluje savršeno smisleno i razumno.

Ili san. Dok traje, potpuno je razborit, a tek kada se probudimo shvatimo koliko je nebulozan i iracionalan bio.

Igrati u Barseloni je isto tako. Kao da sanjate ili ste zaljubljeni, možda zavitlani u drugu dimenziju. Gledati je spolja i razumeti je jako teško. Teško je shvatiti tu neobičnu internu logiku koja pokreće klub i, još važnije, njegova shvatanja i principe igre. Barselona je svet pored sveta u fudbalskom multiverzumu.

A, da sve bude još zanimljivije, ta logika i nije njihova. Oni su je prihvatili, apsorbovali, čačnuli na pojedinim mestima, trimovali, prilagodili i uglačali. Ali ona nije nastala u Kataloniji.

Amsterdam, ne tako davno zaista, bio je suvoparna i gnjila palanka koja je samo slutila na evropsku prestonicu. Kao kolač koji je nekada i bio ukusan, ali je ostavljen predugo van frižidera. Čudno, nije li? Posebno u jukstapoziciji sa onim što Amsterdam jeste danas. Grad lepog i grešnog, sofisticiranosti i senzualnosti, slobodnog i neumerenog. Kao i sva mesta u kojima ljudski duh nije utučen i suzbijen, on je i velelepan i grozan. To je mesto na kome ćete, zagledani u nakićeno i skladno, ugaziti u povraćku, inače amanet nekog od pijanih turista. Ili ćete, omamljeni zadahom marihuane, koji kao da se večno sjedinio sa vazduhom u pojedinim delovima grada, i sami povratiti. Čudesan je i uzvišen Amsterdam, iako je – a možda i baš zbog toga što je – prožet prizemnim i vulgarnim.

A nekada nije bilo tako. Bio je provincijski anesteziran i naprosto dosadan. Holandija je bila kao noar film sa veoma lošim scenarijom. Alber Kami, francuski filozof, pisac i golman, proveo je neko vreme u Amsterdamu tokom pedesetih i našao da je neizdrživo sumoran i oveštan. Njegove koncentrične kanale uporedio je sa krugovima pakla.

Fudbal nije mogao da bude drugačiji. Bio je kao čep koji pluta na bajatom i zagasitom moru. Holanđani su toliko zaostajali za najvećim delom kontinenta da to čak nije bilo ni smešno. Bili su tek nešto bolji od, hajde da kažemo, Luksemburga. Od juna 1949. do aprila 1955. godine, Holandija je odigrala 27 mečeva. Pobedila je u dva. Na Svetskom prvenstvu su bili samo jednom, i to 1938. godine.

„Imali smo talenat, ali mentalno nismo bili dovoljno dobri. Naše ličnosti nisu bile dovoljno jake – a ni način života. Bili smo suviše uplašeni. Nismo još uvek bili stanovnici sveta", rekao je Hans Kraj, fudbaler Fejenorda i reprezentativac Holandije iz perioda neposredno nakon okončanja Drugog svetskog rata.

Onda su došle šezdesete i sve se promenilo. Zatucana zemlja, postavljena unatraške i potpuno zarozana, postala je jedna od najnaprednijih u Evropi. Faktore koji su doprineli ovom izvanrednom zaokretu nije teško identifikovati.

Nakon rata uspostavljena je država blagostanja i ekonomija je počela da se rasanjuje. Obasjane novim prosperitetom, tradicionalne podele holandskog društva – verske, klasne i političke – počele su da se krune. Predratni naraštaji, vaspitani na jedan potpuno drugačiji način i u koje su utuvljeni potpuno drugi sistemi vrednosti, starili su i tako se stvorio međugeneracijski jaz. Topot mladalačke pobune već se mogao čuti iza ugla.

Provosi su, više nego iko drugi, generisali raspoloženje kulturnih i moralnih promena. Pripadnici ovog kontrakulturnog pokreta zanimali su se ekološkim aktivizmom, antikonzumerizmom, pa i vrlo ekscentričnim tehnooptimizmom. Ali zvrčke i provociranje establišmenta i njegovih satrapa bile su njihove omiljene aktivnosti.

Policija Amsterdama, suočena sa igrom čija pravila ne zna, radila je ono uobičajeno. Kada nešto ne poznaješ, ti ga udari. Naravno, svi pokušaji policije da brutalno suzbije demonstracije i performanse Provosa imali su efekat stiskanja balona ispunjenog vodom. Jedna strana bi bila potisnuta, ali bi se uvek stvorila nova ispupčenja. Provo pokret postajao je sve moćniji.

Kada je princeza, kasnije kraljica Beatriks objavila da će se oženiti nemačkim aristokratom Klausom fon Amsbergom, koji je službovao u Vermahtu, Provo agitatori su najavili da će opstruirati ceremoniju. Ubaciće LSD u vodovod. Razmazaće lavlji izmet po ulicama kako bi prestrašili konje koji vuku kočiju. Upumpaće gas za smejanje u crkvu preko orgulja. Uradiće nešto ozbiljno i strašno.

Na kraju, jedino što su uradili, ili barem jedino što su uspeli da urade, jeste aktiviranje gasnih bombi na ulici. Međutim, policiji je i to bilo dovoljno da se uskopisti. Ovo je, do tada, bio svakako najveći i najprominentniji dvoboj Provosa i policije, anarhične razdraganosti šezdesetih i zadrte skučenosti tridesetih.

Tri meseca kasnije Amsterdam je ponovo ječao i ponovo se grčio kada su Provosi i radnici, izašli na ulice zbog plaćenog odmora, udružili svoja stremljenja. Protesti su doveli do novih sukoba sa policijom. Jedan radnik je preminuo, istina zbog srčanog udara, ali je pritisak onoga što nazivamo javnost svejedno bio izrazit i vlasti su počele da paniče.

Nakon istrage, gradonačelnik Amsterdama i amsterdamski šef policije su oterani sa funkcija. Ovo je bio trenutak kada je holandskim vlastima postalo belodano da koncesije moraju biti učinjene. Umesto da se bore protiv ovog talasa, prepustile su mu se, skoro sa servilnom podobnošću. Revolucija je kompletirana. I bila je toliko široka i dugačka da je morala da krzne i fudbal.

Veza između fudbalske i društvene revolucije nedvosmisleno je tu. Ako nigde drugde, a onda u opštoj samouverenosti da se satru dogme i revidiraju običaji, umesto da se uvek iznova prihvataju. U tom smislu, čini se da su svi, i umetnici i revolucionari i fudbaleri, radili istu stvar, samo na svoje načine.

Predanje kaže da sklonost Ajaksa prema napadačkom i inteligentnom fudbalu postoji još od Prvog svetskog rata, kada je trener postao Džek Rejnolds, ili Sjek Rijnols, kako ga znaju u Holandiji. Ovaj Englez je, nakon Švajcarske u kojoj je radio, trebalo da postane selektor Nemačke, ali rat ima tu neprijatnu tendenciju da menja planove. Tako je Rejnolds završio u Amsterdamu. U Ajaksu je proveo 25 godina, iscepkanih na tri mandata. On je taj koji je zasnovao postulate Ajaksovog rada sa mladima, često ostajući na terenu i do 14 sati dnevno, kako bi se uverio da sve selekcije igraju na isti način.

Još jedan Englez ima svoj trun doprinosa u konačnom odmicanju Ajaksa od nedozrelog gradskog kluba do kluba od nacionalnog i svetskog čuvenja. Vik Bakingem je ime gospodina. I on je, kao i Rejnolds, pripadao onoj manjini trenera iz Engleske koji su videli drugoklasnost svakog fudbala koji se ne bazira na veštini, posedu lopte i promišljanju od koga crvene sinapse.

Bakingem je bio prvi u povorci trenera Ajaksa koji su prešli u Barselonu, a čiji su deo i Johan Krojf, Luj van Gal i Rinus Mihels (Frank Rajkard je igrao u Ajaksu, ali nije bio njegov trener).

Ajaks je sa Bakingemom bio i relativno uspešan, ali, kada je 1965. godine titrao u borbi za opstanak, on je smenjen. Umesto njega došao je upravo Mihels. Bilo je ljupkog fudbala sa Bakingemom, ali je Ajaks i dalje stajao u W-M formaciji. To je bilo kao da na takmičenje u streljaštvu ponesete blanderbas.

Tako je jedna od komponenti koje je Mihels promenio bio i sistem. Uveo je 4-2-4, čime se svrstao u širi pokret koji je zaposeo Evropu posle 1958. godine i pobede Brazila na Mundijalu.

U prvoj sezoni Mihels je izborio opstanak, u drugoj je osvojio titulu. Onda je ubedio klupske glavare da fudbalerima garantuju primanja, odnosno da ih učine pravim profesionalcima. Do tada su svi igrači, kako god se zvali, imali dodatne poslove. Johan Krojf je čak prodavao jedan sportski magazin na ulici. Nekada su igrači sami nosili opremu kući kako bi je prali, sada je postojao čovek zadužen za to. Nekada su igrači donosili peškire i šampone, sada su ih dobijali u klubu.

Ajaks je bio šampion i 1967, 1968 i 1970. godine. Igrali su i finale Kupa šampiona 1969. godine, ali su ga ubedljivo izgubili od Milana, koji je trenirao jedan od despota katenača Nereo Roko, a za koji je igrao predivni Đani Rivera.

Bilo je jasno. Ajaks je bio dobar, ali je i dalje bio kao Šrek u dresu Boston Seltiksa na Dan svetog Patrika. Zelen.

Rinus Mihels i Johan Krojf su bili briljantni, zajedno su bili antropomorfna obličja totalnog fudbala, ali malo šta je moglo da se učini da bi se njegova kulminacija ubrzala. To je zato što je totalni fudbal delom nastao i organski, skoro spontano, pod uticajem okolnosti neobično probitačnih po fudbal. Krojf i Mihels su morali da prepoznaju te sile, da im se prilagode i da ih upregnu.

Izraz totaalvoetbal počeo je da se koristi tek 1974. godine, kako bi se opisala ajaksovska igra Holandije na Svetskom prvenstvu. Međutim, on nije bio potpuni neologizam. Prefiks totaal je već bio prisutan u mnogim disciplinama. Nigde više nego u arhitekturi.

Još u prvim decenijama 20. veka ekspresionistički pripadnici amsterdamske škole arhitekture govorili su o gradu kao totalnom umetničkom delu. Svaki njegov odvojeni element – od tepiha, pribora za jelo i nameštaja u domovima do mostova, uličnog osvetljenja i čitavih zgrada – trebalo bi posmatrati kao jedan ujedinjeni koncept.

Ova zamisao, združujući kolektivnu disciplinu sa individualnom kreativnošću, kao da je anticipirala Ajaksov fudbal.

„Svi sistemi bi trebalo da budu familijarizovani, jedan sa drugim, na takav način da njihov zajednički uticaj i interakcija mogu da se posmatraju kao jedan kompleksni sistem", rekao je Aldo van Ejk, jedan od najuticajnijih arhitekata koje su nazivali strukturalistima. On je pričao o ustrojstvu modernih gradova, ali je isto tako mogao da govori o ustrojstvu igre Ajaksa.

De Godenzonen (Sinovi Bogova), kako u Amsterdamu zovu fudbalere Ajaksa, imali su svoje jedinstvene karakteristike, kao i svako pravo i stimulans da ih demonstriraju, ali samo unutar konteksta ekipe kao celine. Ta sraslost i međusobna korelacija igrača dozvolila im je nešto izuzetno.

Nikada ranije, ni u jednoj ekipi, fudbaleri nisu menjali mesta kao u Ajaksu. Mađari su pedesetih povukli napadača, Brazilci su sa 4-2-4 formacijom proizveli ofanzivnog beka. Italijanski katenačo, posebno u Interu sa Đakintom Faketijem, imao je to isto. U Dinamu iz Moskve Borisa Arkadijeva krila bi ulazila u sredinu a centralni napadači bi se izvlačili na bok, ali bi linije tima – odbrana, sredina i napad – uglavnom ostajale netaknute. Sve je to bilo zentaroški naspram mećave kretanja koju su priređivali u Ajaksu. Promene su bile neprestane i, što je posebno važno, dešavale su se uzdužno, a ne lateralno.

Rotacije fudbalera Ajaksa postalo je mnogo lakše strukturirati kada je Mihels, nakon remija sa Fejenordom Ernsta Hapela 1970. godine (Fejenordom koji je te godine postao prvak Evrope), odlučio da mora da pojača prisustvo na sredini terena, te je počeo da igra 4-3-3. Tako su se promene mesta dešavale ili na jednom od bokova ili po sredini. Primer – kada bi bekovi (Surbijer na desnoj strani, Krol na levoj) izlazili visoko, njihovi vezisti (Ari Han i Geri Muren) i krila (Svart i Kajzer) povlačili su se u korekciju. Tako se ljudstvo menjalo, ali su pozicije kao takve i sam oblik ekipe uvek ostajali isti.

Presing i agresivna ofsajd linija su još jedna važna stavka Ajaksovog totalnog fudbala. Oni su došli sa prirodnom agresijom Johana Neskensa i taktičkom prefriganošću Velibora Vasovića. Mihels je počeo da gradi ovaj tim od odbrane, pa je zato iz Partizana i doveo Vasovića, tada već vrlo iskusnog fudbalera, veterana mnogih bitaka.

Neskens je uglavnom bio zadužen da čuva protivničkog plejmejkera. Kada bi se ovaj, u potrazi za svežim vazduhom u kojem bi prihvatio loptu, spuštao nisko na svoju polovinu, Neskens ga je pratio kao loša sreća. U početku, njegovi saigrači su ostajali pozadi, ali onda, sasvim iznenada, počeli su da ga prate. To je značilo da je Ajaks igrao sa vrlo visoko postavljenom zadnjom linijom, što bi inače bilo veoma rizično, ali je Vasović kao poslednji igrač bio veoma ispraktikovan u razaznavanju trenutka u kome će napraviti koji korak napred i uhvatiti protivnika u ofsajdu.

Ali ono što je holandski fudbal učinilo naročitim i divergentnim, jeste prostor. Niko pre Holanđana nije o prostoru razmišljao kao o nečemu što se može kontrolisati, anektirati ili nešto sa čime se može manipulisati.

Totalni fudbal pokazao je da veličina terena nije konstantna kategorija, već da je mogu menjati i prilagođavati igrači na njemu. Posed će se mnogo lakše zadržati ako se teren razvuče, odnosno ako se fudbaleri maksimalno rašire. Iz toga proizilazi i da će protivniku biti jako teško da sačuva loptu ako se teren učini manjim, sužavanjem i natrpavanjem fudbalera u fazi defanzive.

Johan Krojf je bio pontifex maximus ovoga, div-junak fudbalske geometrije. Uostalom, bio je poznat i kao „Pitagora u kopačkama". Kada se danas sećamo Krojfa kao igrača, ne bi trebalo da se zamajavamo nekakvim radovanjima posle gola, driblinzima ili startovima. Izvesno najvažniji jesu oni momenti u kojima on upire prstom. „Dva metra levo... Malo više pozadi... Dobro je, baš tu...". Kao da navodi kran na gradilištu ili da traži najbolje mesto za komodu u sobi. Uvek je govorio drugima gde da trče, gde da stoje, kada da se ne pomeraju. Osećao je prostor kao da ispod dresa ima sonar za koji niko ne zna. Kao da je bilo elemenata telekineze kod njega. Saigrači bi uvek bili tamo gde je on poželeo, čineći do tada najskladniju fudbalsku celinu.

Ali zašto Holanđani? Fudbalski teren je istog oblika i veličine svugde u svetu. Zašto su se oni prvi ovoga dosetili? Niko ranije nije koncipirao fudbal tako proračunato i apstraktno.

Holanđani razmišljaju kreativno o prostoru u fudbalu, zato što moraju da razmišljaju kreativno o prostoru u svim drugim aspektima svog života.

Zbog neobičnog vilajeta u kojem žive, Holanđani su nacija prostornih zaluđenika i opsesivaca. Pre svega, oni nemaju dovoljno prostora. Holandija je jedna od najnaseljenijih površina na planeti. Prostor je neobično dragocen resurs. Intenzivno se kontroliše i premerava jer je to pitanje opstanka. Više od pola Holandije nalazi se ispod nivoa mora. Ogromni delovi zemlje su bukvalno otrgnuti od mora i osušeni vekovima starim tehnikama gradnje nasipa i sistemom drenaže. Postoji i jedna zanimljiva izreka u vezi sa ovim drugovanjem. „Bog je stvorio svet, ali su Holanđani stvorili Holandiju".

A to što su stvorili je vrlo neobično. Predeo je sav u tačkama, linijama i ravnima. Beskrajni nizovi uređenih, pravougaonih polja i jaraka za drenažu, kanala, drvoreda, leja. Iz vazduha, Holandija izgleda kao Mondrijanova slika. Ili puškica iz matematike jednog trećaka.

Neki kažu i da postoji „trauma holandskog prostora". Holandski sindrom, ako želite. Džinovsko, kupolasto nebo, horizont bez kraja i palačinkasto ravna zemlja učinili su Holanđane agorafobima. U odsustvu prirodnih planina ili uzvišenja, Holanđani su ih sami stvorili u vidu visokoh kuća i zastrašujuće strmih i uskih stepeništa. Tolika horizontala tera ljude da žude za nečim vertikalnim. Kao da statistički najviši ljudi na svetu namerno grade nekomforne zone kako bi se u njih zavukli.

Tokom rata za nezavisnost sa Španijom u 16. veku, Holanđani su poplavili njive i polja između zidina svojih gradova kada su Španci nadirali. Tako su svoju zemlju bukvalno učinili manjom i tako predvideli (i preduhitrili) nacrt totalnog fudbala sa stešnjavanjem prostora u odbrani za nekih četiri veka.

Holanđani razvijaju svoje doktrine prostornog planiranja još od 12. veka. Holandska tortura sa vodom učinila je neophodnim kolektivno političko delovanje. Prosto, izgradnja nasipa nije nešto što se može uraditi na svoju ruku. Kažu, upravo je zajednička izgradnja i održavanje nasipa izvorište holandske demokratije. Ubeđenja i ideologije na stranu, ali osećaj jednakosti kod njih je više praktična navika. Saradnja i dogovori su način da se preživi.

Zbog toga, makar delom, oni zaziru od dominantnih lidera. U Holandiji, idealna odluka je ona kojoj je prethodilo sveopšte podizanje ruku. Vođe postoje, naravno, ali od njih se očekuje da se ne eksponiraju previše. E, to je važna začkoljica...

Ajaks je lagano pobedio Panatinaikos 1971. godine i osvojio prvu titulu prvaka Evrope. Onda je Mihels otišao u Barselonu. Klub je napravio spisak sa oko 15 imena, u potrazi za nekim ko će ga zameniti. Odabrao je najjeftinijeg od njih, Rumuna mađarskog porekla, Stefana Kovača.

Kovač je uživao u slobodi Amsterdama, a osećaj slobode potencirao je i kod svojih igrača. Bio je savršeno zadovoljan da se izvali na zadnjem sedištu i uživa u vožnji i pogledu. Ajaks je sa njim još dva puta bio prvak Evrope, igrajući svoj najbolji fudbal. Neodoljiv je tada bio Ajaks. Izgledao je kao da lomi i krcka protivnike intelektualno i emotivno, ne samo fizički i taktički.

Kovač je davao visokoumne primedbe koje su se ticale zahteva u igri (na kraju, bio je odličan trener), ali nije išao dalje od toga. Treninge je organizovao legendarni pomoćni trener Ajaksa Bobi Harms. Ekipa je praktično birala samu sebe, a igrači su odlučivali i koje će prijateljske utakmice igrati. Verovatno se nikada nijedna ekipa vrhunske klase nije baškarila u ovolikoj slobodi kao tada Ajaks.

Krojfov autoritet je bio ogroman. Njegova popularnost još veća. Krojf je bio ikona holandske omladine. Insignija njihove nepokornosti i svadljivosti. Odbio je da igra u Adidas kopačkama, koje su bile obavezne zbg ugovora koji je potpisao holandski savez, i umesto toga je igrao u Pumi. Tokom Mundijala 1974. godine čak je nosio dres sa samo dve linije preko ramena, umesto Adidasove tri. Opirao se zahtevima hijerarhije i obožavali su ga zbog toga. U Britaniji se vrištalo zbog Lenona. U Holandiji se vrištalo zbog Krojfa. Njegove pobede i njegove bune bile su i njihove.

Krojfovim saigračima je vremenom počeo da smeta status i uticaj koji je imao. Naravno, ni ljubomora nije bila zanemarljiva.

Kada je Stefan Kovač napustio klub, na njegovo mesto došao je Džordž Knobel. Jedna od prvih stvari koje je uradio jeste organizovanje glasanja za izbor kapitena. U tri godine u kojima je Ajaks bio šampion Evrope, tri različita kapitena su preuzimala i podizala pobednički pehar. Na Vembliju je to uradio Velibor Vasović. Sledeći je bio Pit Kajzer, dok je u Beogradu, na Marakani, trofej prihvatio Johan Krojf. Međutim, na početku nove sezone bilo je prihvaćeno da je Krojf i dalje kapiten, zbog čega je ova odluka Knobela toliko kontroverzna. Svakako je zbog nje na sebe navukao gigadžule mržnje onih kojima je do Ajaksa bilo stalo.

Fudbaleri su ispisivali imena saigrača koga podržavaju, a onda ih ubacivali u vazu na stolu u jednom malom hotelu na granici sa Nemačkom, gde je Ajaks obično počinjao pripreme. Sve je trajalo tek nekoliko minuta. Toliko je bilo potrebno da se demolira jedan veliki tim.

Pobedio je Kajzer. Za Krojfa, koji je očekivao da mu neprestano masiraju ego, bio je to puč. Dve sedmice kasnije otišao je u Barselonu u tada rekordnom transferu. Bio je toliko odlučan da klisne i odjezdi da je došao u Kataloniju iako nije imao pravo da igra takmičarske mečeve do kraja godine.

Tim se veoma brzo dezintegrisao nakon ovoga. Razbežali su se Sinovi Bogova. Otišli su Kajzer, Han, Blankenburg, Rep, Muren... Neskens je stigao u Barselonu godinu dana posle Krojfa. Možda im je i pobeđivanje postalo prelako i predosadno. Domaće titule postale su godišnje formalnosti, kao proslavljanje rođendana.

„Šteta. Da smo zadržali tim na okupu, bili bismo šampioni Evrope zauvek", rekao je Muren. Za Amsterdam, raspad ovog Ajaksa je veoma živi bol. Kao nekažnjeni zločin.

Uglavnom, dok jednima ne smrkne drugima ne svane, kaže ona stupidna izreka koja je, kao i sve stupidne izreke, potpuno tačna. Krojfov efekat u Kataloniji je bio toliko monumentalan da je postao poznat kao El Salvador (Spasilac). Kada je stigao, Barselona je bila na dnu španske lige. Na kraju sezone je osvojila titulu, pa još i prvu nakon 1960. godine. Sakupio je i par Zlatnih lopti tokom svojih pet godina u klubu, dao neke čudesne golove i predvodio tim u pobedi nad Realom u Madridu od 5:0. Ali, kada bi to bilo sve, ovo bi bila jedna vrlo besmislena priča.

Vidite, biti fudbaler nije previše različito nego biti zlatna ribica. U akvarijumu, izloženi i praćeni. Vi sami vidite samo izobličene likove onih koji lupkaju po staklu, posipaju mrvice hrane ili dozivaju vaše ime sa tribina. Postoji barijera između vas i jako je teško uspostaviti interakciju, posebno neku koja bi imala dugotrajnije konsekvence. Dođete, odigrate svoje, odete i gotovo.

Ali ne i Krojf. Njegova unija sa Barselonom, klubom i gradom, bila je posebna i bila je trenutna. Svom sinu Krojf je dao ime Žordi, po svecu zaštitniku Katalonije, kao da je želeo zauvek da se zakune na vernost Barseloni. Jednostavno su kliknuli.

Pre nego što je otišao, ostavio joj je poklon. Inicirao je osnivanje fudbalske škole, onakve kakvu je i sam prošao u Ajaksu. Shvatio je da Barselona, ako želi da bude kontinuirano uspešna, mora sama da izrađuje fudbalere. U kamenoj kući iz 18. veka, u samoj blizini Kamp Nou stadiona, otvorena je La Masija. Ona je tako postala citadela ideja koje su Mihels i Krojf doneli iz Holandije i onda ih presadili u katalonsko tlo.

Kada se Krojf vratio kao trener, otprilike deceniju kasnije, nastavio je da menja svetonazor. Pre njega i Mihelsa, Barselona ni izbliza nije bila klub jasne fudbalske ideologije, još manje ideologije nekakvog lepog fudbala za kakvu se danas izdaje. Na kraju, jedan Elenio Erera, crni čarobnjak katenača, bio je njen trener. Ali Krojfov uticaj je kapilarno ušao u klub, a to prodiranje je obuhvatilo svaki njegov deo. Sve se promenilo.

„Johan Krojf je oslikao kapelu, a Barselonini treneri posle njega samo je restaurišu ili unapređuju", rekao je Pep Gvardiola.

Upravo je on bio u prvoj turi diplomaca koje je Krojf ubrao kao zrele voćke iz La Masije, kada je pravio svoj Drim tim. Ovaj sastav Barselone bio je manifestacija novih ideala. Svaki naredni tim Barselone, od onog sastavljenog od osmogodišnjaka, do Barselone B ili prvog tima, jeste manifestacija Krojfovih ideala.

Uveo je 4-3-3/3-4-3 formaciju, još više je insistirao na posedu, na tetošenju lopte, na presingu, neprekidnom napadanju. Totalni fudbal je u Barseloni postao apsolutni fudbal.

A onda su došli trofeji. Krojf je osam godina bio trener Blaugrane, što ga čini njenim najdugovečnijim trenerom. Sa 11 osvojenih trofeja bio je, do dolaska Gvardiola, njen najtrofejniji trener takođe. Jedan pehar je tu posebno važan...

Pre Krojfa, Barselona jeste igrala u finalima Kupa šampiona, ali nije bila uspešna. Pre finala 1992. godine, u kojem je Barsin protivnik na Vembliju bila Sampdorija, Krojf je odlučio da bude lapidaran. Salid y disfrutad. Izađite i uživajte, rekao je svojim igračima. I oni su izašli i uživali su. I pobedili su. I od tada uglavnom samo uživaju i pobeđuju.

„Samo sam radio ono što sam naučen", rekao je Ćavi nedavno, sumirajući karijeru u kojoj je zgrnuo 25 klupskih trofeja. Još jednom, ako niste dobro čuli prvi put. Dvadeset pet trofeja sa jedinim klubom za koji je igrao.

Bog je stvorio svet. Holanđani su stvorili Holandiju. Holandija je stvorila Barselonu.