Benfika, srpska imperija na obalama Atlantika

„Kad mene ljudi pitaju zašto ja volim Benfiku, između ostalog umem da im kažem, da u ovoj sredini nije bilo toga što je bilo u poslednjih 25 godina, da nije bilo ratova, da je država ostala u onom obimu ili nešto slično, ja verujem da bi Zvezda i Partizan imali neku sudbinu Benfike", počinje priču Zoran Panjković, glavni i odgovorni urednik TV Arena Sport.

Benfika je najveći portugalski i jedan od najtrofejnijih svetskih klubova. Sa 32 nacionalne titule, 24 trofeja u Kupu i dve titule šampiona Evrope, klub iz lisabonske opštine Belem spada u one koji su pisali i koji još uvek dopisuju istoriju fudbala.

Sve to, pak, nikada nije bilo dovoljno Benfiki da u Srbiji stekne neku širu navijačku bazu. Vezivno tkivo između Benfike i Srbije datira još iz 1974. godine, kada je na klupu Benfike seo Milorad Miša Pavić. Nedugo zatim, u Lisabon je došao i Zoran Filipović, prvi strani fudbaler iz Evrope u tada 77 godina dugoj istoriji kluba.

„Vrlo dobro se sećam da je Benfika tada bila jedan od najboljih evropskih timova u Evropi. U mojoj igračkoj karijeri osvojio sam dva prvenstva i jedan Kup. Veliki uspeh sam imao kao igrač u tom periodu. I dan-danas me se Portugalci zbog toga sećaju", vraća se u prošlost Zoran Filipović.

Benfika je, uz sve to, na beogradskoj Marakani 1984. godine odigrala jednu od najuzbudljivijih evropskih utakmica u istoriji Crvene zvezde. Beogradski crveno-beli su gubili 2:0, ali su zahvaljujući het-triku Rajka Janjanina, za 20 minuta, uspeli da preokrenu rezultat i stignu do trijumfa u meču tadašnjeg Kupa Šampiona.

„Uvek sam ja govorio da je Benfika kao i moja Crvena zvezda. Po broju osvojenih titula, po broju navijača, ta dva kluba su jako slična", ističe Zoran Filipović, najbolji strelac Crvene zvezde u evropskim takmičenjima.

To je bilo vreme, međutim, kada se navijači nisu vezivali za inostrane klubove, pa makar u njih odlazili i u njima sa uspehom igrali srpski igrači.

Kada je konačno, u poslednjoj deceniji XX veka, moderna tehnologija počela da uvodi najveće evropske klubove u dnevne sobe domaćih ljubitelja fudbala, Benfika je prolazila kroz najveću rezultatsku i finansijsku krizu od nastanka. To je za posledicu imalo i to da ovaj klub ostane u senci koju su bacali fudbalski divovi iz Španije, Engleske i Italije.

Teško da bi se to drastičnije promenilo, da se nije dogodilo pravo malo čudo. Ime tog čuda je Nemanja Matić. Visoki fudbaler je stigao u Portugaliju kao kusur u transferu Davida Luiza u Čelsi, nakon samo dve odigrane utakmice u isto toliko godina provedenih na Stamford bridžu. Onda je igrački eksplodirao, postavši najbolji igrač Portugalije i jedan od najtraženijh igrača Evrope.

„To je čist primer igrača koji je imao uspešne sezone i koji se oformio kao igrač u inostranstvu. On je ovde bio nepoznat našoj javnosti, ali takvih primera je vrlo malo. Posedovao je, ne samo talenat, nego i ljudske kvalitete da se adaptira tom fudbalu u inostranstvu. Zbog toga su ljudi iz Benfike videli da mogu da dovuku još igrača iz Srbije", smatra Zoran Filipović.

„Eksperiment Nemanja Matić" je, dakle, uspeo. Toliko da je Benfika, nakon decenija dovođenja igrača iz Brazila i Argentine, počela da se okreće primarno srpskom tržištu. Za ukupnu sumu od 24 miliona evra, redom su u Lisabon stizali i sa osmehom pored crvenog dresa pozirali Filip Đuričić, Ljubomir Fejsa, Lazar Marković, Miralem Sulejmani... Tako danas šest igrača iz Srbije igra u prvom timu Benfike, a dvojica u drugom.

„Dovoljan je bio Matić da trasira taj put. I onda, ako je tu Matić, tu je i njegov brat, stiže Sulejmani koji ima ozbiljan si-vi, Lazar Marković, od koga se mnogo očekuje, Filip Đuričić... Oni su igrali u dobrim klubovima, neki od njih su bili i prvaci Evrope. To su reference sasvim dovoljne da i oni steknu poverenje javnosti, a pre svega Benfikinih navijača i novinara koji ih prate", objašnjava Zoran Panjković.

Prateći ovaj trend dolazaka, broj navijača Benfike u Srbiji srazmerno je rastao.

Pre mesec dana, u našoj zemlji osnovan je prvi fan klub portugalskog tima. Benfikovića, kako sebe nazivaju, u Srbiji danas ima 4.000, što predstavlja navijačku armiju veću od onih koje imaju mnogi superligaški klubovi.

Mimo toga, Benfika je uspela da uzdrma čak i davno uspostavljene navijačke tradicije. Već više od 50 godina Ub važi za jedno od najvećih uporišta pristalica Crvene zvezde. Gradić od 6.000 stanovnika je nekada imao Džajića, Savića, nešto kasnije i Jankovića, Bastu, Kovačevića, Lukovića, Mrđu... Sada ima Nemanju Matića, a sa njim i novi omiljeni klub.

„Poštuju ga maksimalno, baš iz razloga što je dobar momak i što svi znaju šta je prošao. Niko nema nijednu ružnu reč da kaže za njega. Svi su počeli da prate Benfiku mnogo više, i zbog njega i zbog Uroša. Mogu da kažem da, kad god igra Benfika, svi se trude da sede u kući i da prate", kaže Bojan Blagojević, kum Nemanje Matića.

„Benfika se prati u velikom broju, u svakom takmičenju, što u portugalskom prvenstvu, što u Ligi šampiona ili Ligi Evrope, kako gde završe. Prati se baš dosta, i navija se. U rangu se Zvezdom i Partizanom, na Ubu je tako trenutno", dodaje Vladimir Blagojević, saigrač Nemanje Matića iz mlađih dana.

Matić i drugovi približili su Benfiku Srbiji. Ali, to je dvosmeran proces. I naša zemlja postaje popularna na Pirinejima, toliko da navijači počinju da uče srpski jezik. To postaje neophodno, jer se Benfika, pored portugalskog, španskog i engleskog, sada javnosti obraća i na našem jeziku. A, kada god neki srpski igrač postigne važan pogodak, poruke zahvalnosti neizostavno dobija i Srbija.

„Prvi put sam otišao u Lisabon 2004. godine i tada je priča bila - „Aha, Filipović". Već su se stvorili linkovi između mene kao turiste, novinara koji je bio na Evropskom prvenstvu, i domicilnog stanovništva. Poslednji put kada sam bio u Lisabonu, pre oko godinu dana, tada je već Matić bio ozbiljno ime, preozbiljno ime. Znači, nismo više samo popularni zbog Novaka Đokovića u svetu, nego smo sada popularni i zbog Benfike i tog silnog broja igrača koji su našli svoje mesto u tom klubu", otkriva Zoran Panjković.

Nije samo umeće sa loptom dovelo do migracije srpskih igrača u najzapadniju evropsku zemlju. Tu je i pitanje bliskosti mentaliteta, odnosno samog pogleda na sport. Kažu da Atlantik koji zapljuskuje njihove obale hladi i smiruje Portugalce, čineći ih drugačijim u odnosu na temperamentne susede iz Sredozemlja. Od Kristovala na severu do Funšala na jugu, jedini razlozi da se povisi ton jesu muzika i fudbal. U Portugaliji je poznata i izreka - bolje umreti nego izgubiti pojedine utakmice. Sličnosti sa nekim našim ustaljenim shvatanjima nemoguće je poreći.

„Možda smo i mi imali sličan temperament Portugalcima. Prosto, okolnosti su nas na neke drugačije načine usmeravali. Ali smo uvek imali tu neku vrstu želje da budemo kao Portugalci. Mislim da smo vrlo bliski Portugalcima, prvenstveno kada je u pitanju fudbal, ali i kada je u pitanju život. I kada se razgovara sa našim fudbalerima, ranije je uvek bila priča - „Ja bih najviše voleo da igram u Španiji, ja bih najviše voleo da igram u Italiji". E, sada Portugal otvara vrata", kaže Zoran Panjković.

Još jedan je razlog koji u Srbiji nameće navijanje, ili barem simpatije za Benfiku. Dobre igre lisabonske ekipe kad-tad će se preneti i na dobre igre A reprezentacije Srbije.

„Što se tiče samog igračkog napretka, sigurno više napreduju tamo nego što bi napredovali ovde. Kvalitet takmičenja njih uslovljava da se adaptiraju i napreduju kao igrači", ističe Zoran Filipović.

„Mi smo imali nekada reprezentciju sastavljenu od igrača Zvezde i Partizana, Dinama, Hajduka, Želje, Sarajeva... Ljudi su igrali zajedno u okviru klubova, dugo se zadržavali, dobro se poznavali. Ovo je prilika da na jednom mestu imamo četiri, pet reprezentativaca, i da to praktično bude pola reprezentacije", nadovezuje se Panjković.

Iskustvo nas uči, međutim, da strani klubovi ne mogu do kraja da istisnu komšije sa Topčiderskog brda iz srca navijača. Srbija je bodrila Lacio Mihajlovića i Stankovića, ostajala budna uz Sakramento Kingse Divca i Stojakovića, drhtala u penal seriji finala Lige šampiona 2008. godine zbog Nemanje Vidića. Za sve to vreme, ipak, Srbija je volela svoju Zvezdu i svoj Partizan.

„Kakav god tim da izađe na teren, kakva god igra da bude, kakva god situacija da bude u klubu, oko kluba, šta god, Zvezda i Partizan imaju, bez dileme, bezrezervnu podršku i ogroman kredit među navijačima. Koliko god da se oni opredeljuju za veće klubove, oni su ipak i dalje ovde najpopularniji", naglašava Zoran Panjković.

U fudbalu zadovoljstvo i sreća traju kratko. Dugo opstaje samo tuga. Benfikina tuga tako ne prestaje već više od pola veka.

Bela Gutman je legendarni mađarski trener koji je Benfiki doneo dve titule prvaka Evrope, pobedivši u finalima i Barselonu i Real Madrid. Nezadovoljan odgovorom kada je zatražio povišicu, na izlaznim vratima je prokleo klub da ne osvoji trofej u Evropi u narednih 100 godina. Od tada je prošlo više od pola veka, a „orlovi" su izgubili sedam finala u raznim takmičenjima pod patronatom Uefe.

Možda su srpski igrači baš ono što je potrebno Benfiki da iznova uzleti. Ali, za to će biti potrebno vreme...

„Uvek je stranom igraču potreban period adaptacije. I tu fazu adaptacije prolaze ovi naši igrači sada, koji ne igraju konstantno u prvom timu. Imam informaciju od mojih prijatelja iz Benfike da se oni dobro ponašaju na treninzima, da su pravi profesionalci, da ne remete mir i stabilnost u svlačionici i na terenu zbog toga što ne igraju. Ja sam pričao sa ljudima iz Benfike kada su ih i uzimali, objasnivši im kakvi su igrači, kakvi su talenti. Oni čekaju šansu, adaptiraju se tom ambijentu i tom novom fudbalu, i kad-tad će eksplodirati", zaključuje Zoran Filipović.

Kakva god sudbina Benfike bila u nastavku sezone, njen legat u Srbiji već sada je nemerljiv.

U vremenu u kome je izgradnja i očuvanje dobrog imidža veoma visoko na listi prioriteta, Srbija je ni kriva ni dužna u jednoj portugalskoj fudbalskoj ekipi dobila jednog od najvećih ambasadora.

Momci iz dalekog Lisabona su postavili još jedan ozbiljno važan presedan - ujedinili su inače navijački polarizovanu Srbiju.

I jedno i drugo su podvizi koji zavređuju poštovanje, a verovatno i poveću dozu zahvalnosti.