Bata Mirković: Prognan na 48 minuta, 4. deo

Utakmica Hrvatske i Jugoslavije imala je predigru duboko u istoriji, ali je stvorena atmosfera kao da je reč o životu i smrti zbog događaja koji su se dešavali u bliskoj prošlosti. Meč u Zagrebu odlučivao je ko će ići na Evropsko prvenstvo. Pobeda je domaćinu donosila ostanak u konkurenciji, a Jugoslaviju izbacivala. Ostali rezultati su davali sasvim drugačiji rasplet.

Domaćin je poveo golom Alena Bokšića u 20. minutu. Jugoslavija je izjednačila autogolom Stanića pet minuta kasnije.

Nije prošlo mnogo od izjednačenja, možda pet-šest minuta. Mihajlović je opet postavio loptu da je ubaci. Ma, sve je ličilo na prethodnu situaciju kada su „plavi" dali gol. Praktično na istom mestu, na isti način, kada su svi očekivali centaršut, on je poslao pred gol... tačno tamo gde je bio i Mijatović kada se borio za loptu sa Stanićem pre izjednačenja.

Niko nije verovao da će lopta stići baš tu. Osim Siniše Mihajlovića i Dejana Stankovića. Stanković je potiljkom pokušao da je prebaci ka golu, ali ga je ona nekako pogodila u leđa, odbila se ka golu i pala ispod Ladića kojem je nekako prošla kroz ruke. On se bacio dok je skakutala ka golu... ali već je bilo kasno. Osećaj da se nešto čudno dešava razlegao se stadionom. Stvari su se okrenule naglavačke za Hrvatsku.

Poluvreme se bliži kraju. Bata Mirković je najbliži lopti. Negde je u visini kaznenog prostora. Skoro pored aut-linije. Razmenio je loptu sa jednim saigračem koji mu je vratio na isto mesto. Prilazi mu Robert Jarni sa leđa. Bilo je kontakta, Mirković je pao kada mu je hrvatski igrač prišao sa leđa i lagano ga gurnuo. Faul je. Španski sudija Aranda trči ka mestu prekršaja. Jarni negoduje.

Žestoko je u znak protesta odmahnuo rukom ka sudiji, a onda se okrenuo ka protivniku. Njegov bes bio je očigledan. Deluje kao da Aranda ide ka mestu događaja da bi dao žuti karton hrvatskom igraču. Mirković je i dalje na leđima.

Najednom, Jarni se spušta i zajapuren ustremio kao njemu. Bata Mirković gleda kako mu se unosi u lice... Piskutavim, glasom ljutitog tinejdžera, što situaciju čini grotesknom, preti:

„Jebem li ti mamicu, obe noge ću da ti polomim!"

U Batinoj glavi eksplozija! Ne oseća ništa. Samo bi da ga zgromi! Zgazi, uništi!

Hoće da ga udari u lice, ali mu je Jarnijeva glava van domašaja. Gnev mu je mutio misao. Levom rukom poseže ka ovom koji je još polunagnut. Bata ga hvata za testise i snažno ga steže! Hrvat u grču pada na zemlju!

Sve traje brzo, munjevito. Španski sudija još u trku vadi crveni karton i pokazuje ga Mirkoviću! Crveni karton! Napolje!

Svestan je Bata i pre toga, mada se sve dešava nestvarno brzo, svoje idiotarije!

Tri sekunde. Tri sekunde koje su izmenile njegov život.

Sve i svašta mu prolazi kroz glavu. Još uvek je na leđima, pogleda ka vedrom nebu koje je delimično zaklanjao lik sudije i njegova ispružena ruka sa crvenim kartonom. Od trenutka kada je pustio Jarnijeva „jaja" kao kolevka se zaljuljao nazad na leđa a noge nije stigao ni da spusti jer mu je Aranda prišao pa su se one zadržale na kolenima sudije. Kakva smešna slika. Njemu se rušio svet.

„Otišli smo u pičku materinu... ja sam kriv... samo ja..."

Kroz glavu je tutnjalo. „Jebem ti Bato..." Karambol u telu... "Gubavka ću ubiti... mudonja.. što u Beogradu nije..."

Misli su ga udarale kao što bokser udara vreću na treningu.

„Kako da živim sa ovim.. kako ću... šta ću..."

Ustao je i krenuo ka izlazu. Na tribinama hrvatski navijači likuju. U toj gomili, nisu se mogle razaznati njihove psovke koje su se utapale jedna u drugu, ali se mržnja jasno videla na licima i u pokretima. Lete upaljači, novac, privesci... Hitro se, ali samo na trenutak, pribrao. Nije hteo da se zakloni rukom, bio bi to kukavički gest. Bradu je prislonio što više ka grudima da ga nešto ne bi pogodilo u oko...

Pred sam izlazak sa terena digao je tri prsta, koji se u tom trenutku smatrao srpskim simbolom. Bio je to trenutni prkos zbog kojeg se kajao.

Za Mirkovićem je u svlačionicu krenuo Stanko Nikolić. Čuveni Lala bio je ekonom reprezentacije još od početka sedamdesetih. Sve je video. Ovo još nije, ali mu je iskustvo govorilo da bi trebalo biti uz Batu. Čekali su nekoliko minuta u prostoriji gde su se presvlačili igrači. U jednom momentu, čuo se huk. Navijači su sa uzdasima ispratili šut Asanovića posle kojeg je Ivica Kralj izbacio loptu u korner.

Neki pritisak se osećao u prostoriji. Jednolična buka dopirala je i označavala kraj prvog dela.

Žamor se pojačavao, a niz hodnik su počeli da se naziru igrači. Jedan za drugim prolazili su kroz vrata svlačionice. Mirković je sedeo na klupi. Jugoslavija je na poluvremenu vodila 2:1.

Kako je ko ulazio, tako mu je davao podršku: „Hajde nema veze, glavu gore. Pobedićemo!".

Nije mu bilo mnogo lakše.

Među poslednjima ušao je Slaviša Jokanović. Zastao je. Pogledao je svog dobrog prijatelja i rekao: „Kakav si ti mongoloid! To nema nigde..."

Bata je samo klimnuo glavom.

Igrači su se posle dogovora vratili na teren, a Mirković je sa ekonomom Lalom ostao u svlačionici. Skinuo je dres. Sedeo je u majici i šortsu, sa spuštenim štucnama i gledao negde u daljinu.

Sledilo je novo iščekivanje. Za Batu Mirkovića to je značilo neizvesnost. I što je bilo najgore, nije imao nikakvu predstavu šta ga čeka na kraju.

U svlačionici nije bilo ni TV ni radio-prenosa. Projektovao je utakmicu u glavi vodeći se samo hukom publike. Kada je huk jači, znao je da navaljuju i napadaju. Kada je bila tišina znao je da njegovi drugovi imaju loptu.

„Lalo, imaš li nekoga da okreneš da vidiš šta rade Makedonci...?"

Ekonom je ćutke izašao. Vratio se posle nekoliko minuta.

„Gube 1:0." To je značilo da su Irci bar drugi u grupi i da Jugoslavija ne sme da izgubi, a u slučaju nerešenog rezultata u Zagrebu, idu direktno na Evropsko.

Mirkoviću je bilo još teže. Razmišlja. „Šta ako..."

Najcrnje misli mu pritiskaju slepoočnice. I deluju kao jedino logične. „Moram. Kriv sam."

Vreme se lenjo valja kroz vazduh. Tišina ostavlja utisak da minuti prolete još sporije. Ali tišina je dobar znak.

Neizvesnost i krivica su ga tiho i dugo ubijali. Sekund po sekund. Minut po minut.

Opet je upao u vrtlog najstrašnijih misli, svestan greške koju je napravio, koja je mogla da košta njega, ali i jednu ekipu, njegove prijatelje, pa čak i jednu naciju. A to nije mogao da podnese. 

Kraj četvrtog dela