Šest utisaka sa Evra - svetla budućnost Španije, propuštene prilike i nedovoljno iznenađenja

Pamtiće se po mnogo čemu 17. Evro, ali će neke uspomene, kako to uvek biva, ostati dublje urezane u sećanje onih koji su ga makar i ovlaš pratili.

Srbija se nakon 24 godine našla u elitnom evropskom društvu. Gruzija je zabeležila debitantski nastup. Španija je postala prva ekipa koja je trijumfovala četiri puta. Ronaldo rekordni, šesti, a verovatno i poslednji put nastupio na smotri najboljih evropskih ekipa.

Statistika će međutim brzo izvetriti, a momenti, poput šest izdvojenih u nastavku teksta, ostaće ono po čemu će se takmičenje pamtiti.

Lamin Jamal

Budućnost svetskog fudbala nalazi se u nogama sedamnaestogodišnjeg čuda iz Katalonije.

Iako nije previše toga postigao kao trener Barselone - za razliku od igračkih dana - Ćavi može i mora biti ponosan na makar jednu odluku, a to je hrabrost da se pruži šansa tada petnaestogodišnjem Laminu Jamalu.

Nešto više od godinu dana kasnije, tokom kojih je oborio mnoge rekorde, novi La Masijin "vukovac" je poneo zvanje najboljeg mladog igrača turnira.

Osim jednog od najlepših golova na turniru, kojim je postao najmlađi strelac u istoriji Evra, šampionat je završio i sa četiri asistencije, izjednačivši na taj način rekord koji je do sada bio u vlasništvu Ljubinka Drulovića.

Međutim, čak i kada se po strani ostave silna dostignuća sa prefiksom "najmlađi", Jamal je svojom igrom, driblinzima i zrelošću dokazao da se radi o trenutno najvećem talentu svetskog fudbala.

Predano je obavljao defanzivne zadatke i uvek birao pravo rešenje, plenivši pritom smirenošću nekarakterističnom za dete njegovih godina. Zbog toga će, između ostalog, tek završeni Evro svakako biti upamćen kao onaj na kom je fudbalski svet bolje upoznao Lamina Jamala.

Engleska - tako blizu, a tako daleko

Uspeo je ponovo Geret Sautgejt da dovede "Gordi Albion" na korak do osvajanja velikog takmičenja, ali je ponovo izgubio u finalu.

Nakon srceparajućeg finala na "Vembliju" pre tri godine, poraz od Španije učinio je Englesku jedinom reprezentacijom koja je izgubila dva vezana finala Evra.

Sautgejt je najavio da će podneti ostavku ukoliko ne postane šampion, s obzirom na to da je i on bio svestan kvaliteta ekipe koju je poveo u Nemačku.

Međutim, uprkos velikom broju zvezda, Sautgejt je bio taj koji se konstantno nalazio u prvom planu, pre svega zahvaljujući lošoj igri. Individualni kvalitet, sreća i lakši žreb su mu doduše bili dovoljni da dođe do poslednje utakmice, ali je tada na naplatu došao svaki gol koji je postignut u nadoknadi.

Na kraju, pitanje koje najviše muči ostrvsku štampu jeste da li je Sautgejt napravio uspeh. Informacije o novoj šansi su već pojavile, a i igrači su više puta iskazivali svoju podršku nekadašnjem reprezentativcu. 

Sautgejt je dodatno učvrstio svoj status statistički najuspešnijeg selektora Engleske ikada, ali mu je trofej ponovo izmakao i pitanje je da li će u Severnoj Americi 2026. dobiti novu priliku.

Novi (ne)uspešni orlov let

Bilo je potrebno 24 godine da bi se Srbija ponovo našla na Evropskom prvenstvu. Takmičenje je završila kao poslednja u grupi nakon dva remija i poraza od Engleza i nije uspela da se domogne druge faze.

Očekivanja javnosti su istini za volju bila manja. Teška grupa, loše kvalifikacije i propuštena šansa u Kataru bili su dovoljni da se prognozama priđe sa većom dozom opreznosti.

U pravu je selektor Stojković kada kaže da se Srbija nije obrukala. Izgubila je samo jednom, primila samo dva gola i takmičenje okončala bez katastrofalnog poraza kog su se mnogi navijači pribojavali.

Međutim, teško je poverovati da je cilj odlaska na prvenstvo bio puko izbegavanje negativnih rezultata, zbog čega je ostao gorak ukus u ustima po ispadanju.

Iako se po završetku turnira moglo čuti drugačije, Piksi će i dalje biti selektor "Orlova", uz najavu da se sprema rekonstrukcija tima koji je izborio plasman na dva velika takmičenja.

Budućnost, međutim, i dalje deluje maglovito.

Ispraćaj hrvatske zlatne generacije

Sa zvanjem treće najbolje ekipe na svetu, Hrvatska je došla na još jedno Evropsko prvenstvo u nizu. Ovoga puta sa nešto drugačijim očekivanjima.

Većina igrača koji su činili okosnicu tima u prethodnom periodu nalazi se u poznim igračkim godinama i za njih je takmičenje u Nemačkoj predstavljalo poslednji veliki turnir u reprezentativnim karijerama.

Situaciju im je dodatno otežalo u češće u grupi smrti iz koje na kraju nisu uspeli da se iskobeljaju, iako su bili jako blizu.

Znali su često u skorijoj prošlosti da privuku sreću na svoju stranu u odsudnim momentima, da bi im ona okrenula leđa protiv Albanije i Italije.

Golovi u nadoknadama tih utakmica su ih ostavili bez druge faze i najverovatnije označili kraj za Modrića, Vidu, Perišića i Brozovića.

Iza njih će ostati drugo i treće mesto na Svetskom prvenstvu, ali i nešto slabiji rezultati na Evropskim prvenstvima koji su se nastavili i u Nemačkoj.

Portugal - život u Ronaldovoj senci

Došli su Portuglaci na turnir kao jedni od favorita za osvajanje prvog mesta. Vratili su se uplakani, obogativši društvene mreže sadržajem za dug period.

Prednjačio je kapiten Kristijano Ronaldo, koji je ponovo uspeo da sebe izbaci u prvi plan.

Iako više nije u Evropi, ne igra na vrhunskom nivou i trenutno nije najbolji fudbaler Portugala, Ronaldova aura je bila jedna od najvećih prepreka za izuzetno talentovan tim koji je takmičenje završio u četvrtfinalu.

Privlačio je previše pažnje svojim ponašanjem, koje često nije bilo u skladu sa njegovim renomeom i godinama, a izostala je nešto čvršća ruka od one Martinezove.

Uprkos talentu, Portugalija igrom nije opravdala očekivanja, zbog čega su njeni igrači mogli nešto ranije na odmor. Ono što im je nedostajalo, bilo je više igrača koji bi svakom meču pristupili kao Pepe, koji je u 41. godini pokazao na koji način se doprinosi timu.

Premalo iznenađenja

Iako je počelo pomalo neočekivano, kraj nije previše iznenadio.

Na gotovo svakom šampionatu se pojavi ekipa koja iznenadi sve analitičare i svojim igrama pokupi simpatije gledalaca, ali i pomrsi račune favoritima.

Ovoga puta je tako nešto izostalo, makar kada je rezultatski deo u pitanju. Slovenci jesu namučili Engleze i Dance, Rumuni su iznenađujuće došli do prvog mesta u grupi, a Gruzija je na prvom učešću uspela da se domogne druge faze. Međutim, već u osmini finala bilo je jasno da se razlika u kvalitetu ne može uvek nadoknaditi, čak i kada odigrate dobro.

Slovenija je imala priliku da izbaci Portugal, dok su Slovake sekunde delile od najveće pobede u istoriji. Ishod je ipak, kada se svedu računi, bio potpuno očekivan.

Nijedan favorit nije okončao Evro nakon prve faze, što je bio čest slučaj na prethodnim velikim takmičenjima. Usledila je nokaut faza u kojoj je po pravilu sve moguće, ali su favoriti na kraju uvek prolazili dalje. Sve do finala u kom je pobedio bolji tim.

Niko verovatno nije očekivao Grčku iz 2004. godine, ali je turnir ostao uskraćen za jednu od fudbalskih bajki koje svako takmičenje učine makar za nijansu zanimljivijim.