Fudbalske škole su zatvorene

Na teritoriji Evrope u međuratnom periodu postojale su četiri fudbalske škole: englesko, češko, austrijsko i mađarsko učenje. Misionarstvo fudbalskih apostola doprinelo je širenju znanja, a jevanđelisti, gde god da se našli, oličeni u trenerima i fudbalerima, svedočili su istinu o igri u kojoj se štošta promenilo, ali je temelj ostao isti; čvrsta odbrana, napad i gol.

Dunavska škola fudbala ostavila je veliki trag na Starom kontinentu. Ona u najkraćem podrazumeva modifikaciju formacije 2-3-5 u kojoj postoji nekoliko napadača, a najizraženiji centarfor nalazi su u isturenijoj poziciji na terenu od ostalih fudbalera.

Strategija fudbala je napredovala pod velikim uticajem Džimija Hogana i Huga Majzla. Pre svih država u Austriji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a reprezentacije pomenutih zemalja su uz prilagođavanja fudbalski koncept dovodile do savršenstva. U Čehoslovačkoj najplodonosnije igre bile su izražene u drugoj deceniji 20. veka, Austrijanci su ga doveli do vrhunca tridesetih, dok su Mađari to učinili pedesetih godina.

Na fudbalske centre u bivšoj Jugoslaviji najveći uticaj ostvarile su škole fudbala iz Beča, Budimpešte i Praga.

***

Evropsko prvenstvo u fudbalu došlo je do završnice u kojoj će se osam reprezentacija boriti za titulu najboljeg tima. Viđeno je mnogo golova, lepih dodavanja, proigravanja i uzavrelih strasti na tribinama širom Nemačke. Ponekad deluje da ljudima ništa drugo nije potrebno, sem pogotka i pobede voljenog tima. Za tu veliku strast, potreban je dublji smisao. Jer se ne može s velikom zanesenošću posmatrati nešto što ne nudi čar i slojevito značenje. I za sve to potrebno je razumevanje igre.

Tradicionalni stilovi, kao što su engleski, skandinavski ili recimo italijanski, karakterisali su se jakim fokusom na fizičku, timsku ili individualnu igru, dobar napad ili odbranu. Napadi kod engleskih ekipa često su bili zasnivani na visokom tempu i dugim traženjima. Fizički kontakt, popularna duel igra, pogotovo u vazduhu, bila je izrazito značajna među Englezima.

Sa razvojem modernog fudbala, promene su postale neminovnost. Timovi su počeli da uvode brže prenošenje lopte, s izrazitim tehničarima i brzim igračima, a posed lopte i kontrola tempa igre postali su prioritet u igri. Kao po inerciji, klubovi su se ugledali jedni na druge i došlo je do stvaranja fudbalskih timova koji su više orijentisani na tehniku, pasove i timsku koordinaciju, a manje na improvizaciju, individualno umeće i slobodu izbora kod pojedinca.

Neke od odlika modernog fudbala su visok pritisak na protivničku zadnju liniju i brzi kontranapadi. Posmatrajući ekipe na prvenstvu Evrope, može se konstatovati da se gotovo sve selekcije oslanjaju na intenzivnu fizičku pripremu i što bržu odluku kod igrača da napravi pravi potez, što u krajnjem dovodi do dinamične igre, a samim tim i zanimljivih utakmica.

Ipak, u modifikacijama postoji i izazov. Jer nisu svi predodređeni za sve, a naročito u tehnički besprekornom baratanju loptom. Postoje kritike stručnjaka ili nekadašnjih igrača koje govore da su timovi postali jednoobrazni, da svi liče jedan na drugog. Usmerenost na tehničke aspekte i uniformni stil igre izazvao je gubitak raznovrsnosti i individualnosti koja je nekada karakterisala fudbalski pejzaž, najviše u pogledu nacionalnih selekcija.

Prezentacija iz 2014. godine Fudbalskog saveza Engleske koja objašnjava model i filozofiju igre u toj zemlji nosi naziv England DNA. Jedna od prvih rečenica u tom podnesku ističe da engleski timovi teže dominaciji u posedu lopte, kao i to da biraju pogodne trenutke za ubrzanje igre i progresiju napada kroz protivnički blok.

"Možemo zaključiti da u dosadašnjem toku Evropskog prvenstva selekcija Engleske to i nije dovoljno kvalitetno radila, iako je jasno da tome teži. Među onima koji su razvijali pomenuti program je i sadašnji selektor Garet Sautgejt. Pomenuta rečenica, ali i statistički podaci nakon odigrane grupne faze govore da je Engleska, između ostalog, treća reprezentacija po procentu poseda lopte i treća po broju odigranih dodavanja po utakmici. U prilog tome, neupitno se može reći da je Engleska odavno i u svakom smislu pobegla od poimanja fudbala koji se bazira na direktnosti i iniciranju fizičke igre", navodi Jezdimir Nedeljković.

Fudbalski stručnjak Nedeljković u razgovoru za RTS ističe da bi agresivna igra i visoki tempo trebalo da bude prisutan u igri Engleske, ali da se za razliku od težnje za kontrolom poseda, ne može reći da su ti elementi prisutni.

“Engleski timovi teže da inteligentno, efikasno i što je pre moguće povrate posed lopte”, samo je još jedna rečenica iz pomenute prezentacije u okviru England DNA plana i programa.

"Kada pogledamo brojeve, Engleska je 20. od 24. ekipe na turniru po PPDA (broj dozvoljenih dodavanja protivniku pre nego što se nekom defanzivnom akcijom pokuša oduzeti lopta – dobar parametar za presing); defanzivnom intenzitetu koji se ogleda kroz broj duela, presečenih dodavanja i startova po minutu; po broju faulova načinjenim nad protivnikom. Sautgejt je defanzivnu pasivnost pravdao ističući da ekipa trenutno fizički nije na nivou kako bi igrala intenzivnije bez lopte", primetio je trener Nedeljković.

Ukratko, promene u stilu fudbala odraz su globalnog razvoja i evolucije sporta. Moderni fudbal nudi eksplozivnost, zanimljivost i brzinu, a shvatanje strategije i predupređivanje rizika je preduslov za bavljenje fudbalom, s one strane aut-linije.

Temelje za ono što je kasnije postalo poznato kao totalni fudbal postavio je Hugo Majzl sa takozvanim "Vundertimom". Kasnije su to praktikovali fudbaleri Torina, argentinskog River Plejta i mnogi drugi.

Primera radi, totalni fudbal, upražnjavan od Johana Krojfa i reprezentacije Holandije sedamdesetih godina 20. veka, predstavljao je novinu u filozofiji igre. On je uključivao visoku tehničku veštinu, posedovanje lopte i kreativno razmišljanje na terenu. Igrači su bili slobodniji u pokretu, sa akcentom na brzu promenu pozicija igrača, ali i korišćenje praznog prostora u napadu.

Suprotno nekadašnjem holandskom stilu, italijanski katanačo fokusirao se na čvrstu odbranu i kontrolu tempa igre. Ova taktika uključivala je duboke linije odbrane, minimiziranje rizika i usredsređenost na efikasnost u napadu, često kroz kontranapade i standardne pozicione situacije.

Jedna od selekcija koja je sačuvala esenciju domorodačkog fudbala je tim Danske. Možda se Burgija iz filma "Kad porastem biću Kengur" ne bi složio da je Danska deo Skandinavije, ali je svakako Danska zadržala princip onoga što je poznato kao skandinavski fudbal, koji se ogleda u preciznim dodavanjima, timskoj organizaciji na terenu i gvozdenoj, disciplinovanoj defanzivnoj igri.

"Naglasio bih pretežno timsku organizaciju koja se prevashodno ogleda kroz defanzivu, kao i fizički aspekt odnosno snagu. U grupnoj fazi, statistika ukazuje na to da je Danska najbolja reprezentacija po procentu dobijenih duela i daleko je u donjoj polovini kada je reč o broju protivničkih udaraca koji su dozvolili. Ipak, u celini danski timovi nisu samo to, oni insistiraju na jasnoj organizaciji u svim fazama igre i da rade sve što fudbalska igra ima, naravno u skladu sa trenutnim mogućnostima i afinitetima", naglašava trener i analitičar reprezentacije Srbije za igrače do 17 godina.

Danska selekcija je na četiri utakmice na Evru imala efikasnost od 86,25 odsto uspešnih dodavanja. Kada se to prenese na brojeve – od 2.243 dodavanja 1.943 bila su uspešna. 

"Što se tiče dodavanja i preciznosti, to je takođe prisutno, iako i ova reprezentacija Danske kao i većina prethodnih i drugih, imao sam priliku da se sastajem sa njihovim mlađim selekcijama, uvek igra direktan fudbal koji pokušavaju da racionalizuju i neretko ga malo duže pripremaju, kako bi bio kvalitetniji i kontrolisaniji, kako bi pre duge lopte i ubrzanja izvlačili protivnika. Danska je na ovom prvenstvu Evrope u proseku po utakmici imala čak 500 dodavanja. Mana u svemu tome je što su im napadi uglavnom šablonski, a tome doprinosi i profil igrača koje proizvode i imaju – fali im individualnog talenta koji je pre svega kreativan, a onda i onaj koji kroz individualne akcije može stvarati prednosti na terenu. Osim Kristijana Eriksena nemaju igrače tog profila i nivoa, a retko su ih i kroz istoriju imali, jedino Mikael Laudrup koji se izdvaja", kaže Nedeljković za RTS.

U današnjici, razlike između različitih fudbalskih reprezentacija, kao što su primera radi austrijska u odnosu na nemačku ili engleska u odnosu na špansku, jedva su primetne. Osim u igračkom delu. Moderne fudbalske filozofije deluju kao da su se poput boja na paleti slikara slile i oslikavaju sličnosti u različitim reprezentacijama. Posebno u korišćenju naprednih tehnologija za analizu igre, u podučavanju i uslovima, tehnici igrača, kao i u fokusu tokom utakmice.

Nadovezujući se na temelje totalnog fudbala kroz istoriju, novi taktički sistem je razvijen naročito pod uticajem Pepa Gvardiole u Barseloni i kasnije u reprezentaciji Španije. Taj sistem fudbala je postao poznat kao igra pozicija ili tiki-taka.

Pep Gvardiola, koji predvodi jedan od najmoćnijih timova sveta – Mančester siti, ima i imao je veliku zaslugu u formiranju stila igre nacionalnih timova. Na ovom Evropskom prvenstvu, prevashodno Engleske.

"Gvardiola je najuticajniji trener današnjice. Direktno ili indirektno pomera fudbal i diktira način na koji se igra. Mislim da je on jedinstven primer, kao i da je to bio slučaj osetno više ranije i kroz selekcije Nemačke, dok je bio u Bajernu, i selekcije Španije, dok je trenirao Barselonu. Mnogo više igrača tih klubova je činilo timove svojih reprezentacija, te je Joakimu Levu, odnosno Visenteu del Boskeu bilo lakše da se oslone na njegov rad. Ali daleko od toga da Pepov uticaj nije prisutan i Engleskoj, i te kako je učinio da ceo projekat England DNA o kojem smo pričali dobije na dodatnoj težini i tako ga ubrzao", rekao je Nedeljković.

Sagovornik RTS-a mišljenja je da igre pojedinih reprezentacija imaju veliki uticaj na fudbal u globalu.

"Trenutno više na snazi je teza u kojoj selektori određenih reprezentacija utiču na fudbal u zemljama u kojima rade, a samim tim i na klubove zemalja u kojima vode nacionalne timove. To se prevashodno dešava u uslovno rečeno manjim fudblaskim državama i selektorima strancima, a apsolutno najbolji primer za to je Nemac Ralf Ragnik, koji je ogroman uticaj na celokupan austrijski fudbal odavno i prvobitno ostvario kroz sistem Red bula, a danas se kao selektor Austrije dosta bavi i utiče i na edukaciju fudbalskih trenera u toj zemlji kroz organizaciju i doprinos na trenerskim licencama, naročito na profesionalnom nivou. Takođe su dobri i pozitivni primeri u tom kontekstu Italijana Frančeska Kalcone u Slovačkoj i Marka Rosija u Mađarskoj", zaključuje Nedeljković.

Od nekadašnjih evropskih škola fudbala ostali su kursevi, jer se timovi ili reprezentacije prilagođavaju od meča do meča novom rivalu. Oni najbolji ne beže od sebe, osnovne ideje i stila, veće se unutar toga adaptiraju što je najbolje moguće.