Ciklus filmova Milča Mančevskog

Iako su pod makedonskom zastavom, filmovi Milča Mančevskog tretiraju opšteljudska pitanja pod motom da su svi ljudi isti, a u njima su kao koproducenti učestvovale britanska, francuska, nemačka, italijanska, bugarska i španska kinematografija kao i fond "Euroimaž".

Proslavljeni makedonski filmski reditelj i scenarista svetske reputacije, koji živi i radi u Americi, svojim opusom postavio je nove standarde u filmskom oslikavanju surove prošlosti na ovim prostorima. Iako tvrdi da filmove ne pravi zbog nagrada, već da bi zarad slavljenja umetnosti koja je za njega kao religija ostavio nešto lepo, ponudio neko osećanje ili koncept - vredna priznanja prate njegovo delo. Komercijalna umetnost nije u fokusu Milča Mančevskog.

Film Pre kiše (1994), debitantsko dugometražno igrano delo, kojim počinje ciklus na RTS-u  odlukom švajcarskog Filmskog centra Filmpodijum iz Ciriha uvršten je u 500 najrevolucionarnijih  ostvarenja u istoriji svetske kinematografije, a Njujork tajms proglasio ga je jednim od 1000 najboljih filmova svih vremena.Svetska premijera na Venecijanskoj mostri krunisana je zlatnim lavom, nakon toga film je bio makedonski kandidat za oskara, a 1996. dodeljena mu je i nagrada Indipendent Spirit za najbolji strani film. Film je satkan od tri priče Reči, Lica i Slike sa zajedničkim imeniteljem tragične i nesrećne ljubavi - od sudbine monaha koji se zavetovao na ćutanje,preko žene rastrzane između dva muškarca do muškarca koji se vraća u selo obojeno makedonsko-albanskom mržnjom. Posebnu dimenziju  predstavlja i vreme tokom kojeg je film nastajao - višegodišnjih krvavih sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije obojenih nacionalnom i verskom netrpeljivošću.

Prašina (2001) je drugi igrani film Mančevskog, snimljen šest godina posle velikog uspeha njegovog prvenca i prirodno je da su očekivanja i publike i kritike bila velika. Pod takvim teretom nastajao je film koji nije nadmašio Pre kiše, ali je uspeo da potvrdi visoko autorstvo reditelja, lični umetnički pristup materiji i visok profesionalizam i tako se nametne kao film koji pripada samom vrhu makedonske kinematografije. Delo donosi dve paralelne priče - jednu smeštenu u savremeni Njujork, a drugu staru sto godina. Spoj divljeg Zapada i divljeg Balkana u okviru jedne epske, ali u isto vreme i poetične priče, vešto je artikulisan, pa je krajnji rezultat veoma efektan. Reč je o duboko humanom filmu protiv nasilja, rasizma, seksizma. Ton jeste oštar, ali je ideologija krajnje humana. Dodatnu težinu filmu svakako daje učešće inostranih zvezda Džozefa Fajnsa i Dejvida Venama.

Treći film Senke (2007) donekle je logičan nastavak započetog niza. Slično kao i u filmu Pre kiše, Makedonija je namerno ili slučajno junak postmodernističke priče koja žanrovski pripada hororu. Pripoveda o dva izgubljena vestern junaka koje sudbina odvodi na teritoriju Makedonije između 19. i 20. veka. Reč je o komplikovanom pokušaju zbližavanja zaboravljene sudbine Egejskih Makedonaca sa modernim čovekom na Balkanu. Priča snimljena kamerom Bertolučijevog snimatelja, smeštena je u elegantan vizelni svet sa prepoznatljivim elementima neorealizma što je i bila rediteljeva namera.

Ciklus na RTS-u biće zaokružen igrano-dokumentarnim filmom Majke (2010) poslednjim iz dosadašnjeg opusa makedonskog sineaste. Svetsku premijeru imao je na Berlinalu, a nakon srpske premijere na 39. FESTU proglašen je najboljim filmom takmičarskog programa Evropa van Evrope. Kao i Pre kiše i ovaj film čine tri priče smeštene u tri makedonska grada, a na temu delikatnog odnosa istine i fikcije i suptilnog istraživanja  šta jeste, a šta nije laž. Od moralnih dilema devojčice, preko sudbina ostarelih seljana, do dokumentarne priče o šokantnim ubistivima žena, ovaj film predočava sudbine tri majke. Sve priče  se stapaju u triptih gde jedna priča intenzivira drugu i obrnuto.  Neobičan prelazak fikcije odnosno prve dve igrane priče u dokumentarni žanr razotkriva tanku granicu između istine i mašte. I ovaj film je bio makedonski kandidat za Oskara.