Čija je ovo pesma? Naša!

Na jednom nezvaničnom sastanku PEN kluba u Stokholmu na takmičenju ko će da izgovori lepše stihove, pobedio je naš pesnik Jovan Dučić. Pesničku pobedu nije ostvario sopstvenim stihovima, nego je recitovao poznatu sevdalinku „A što mi se Travnik zamaglio".

O dertu sevdalinki, starom srpskom pojanju, Vuku Karadžiću i srpskoj muzici pisao je Dragan Mlađenović, vokalni i instrumentalni solista rane muzike, dirigent i muzički publicista, u svojoj knjizi „Ogledi o srpskoj muzici", koju je nedavno objavio RTS.

‒ Knjiga je podeljena na dva dela: u prvom je pet ogleda o srpskoj crkvenoj, odnosno duhovnoj muzici („Musica divina"), a drugi deo sadrži devet ogleda o srpskoj svetovnoj, odnosno narodnoj muzičkoj umetnosti („Musica mundana"). Prvih pet ogleda se bave sledećim temama: „Psaltir kod pravoslavnih Srba", „Staro srpsko pojanje", „Osam vekova hilandarskog pojanja", „Sveti Sava, Srbljak i srpsko crkveno pojanje" i „Srpsko crkveno narodno pojanje". Sve ove teme pripadaju muzikološkoj arheologiji, koja je utoliko zanimljivija jer su istraživanja u ovoj oblasti takoreći tek započela, pa građe za proučavanje ima na pretek. Ogled koji se izdvaja nosi naslov „Sveti Sava, Srbljak i srpsko crkveno pojanje", a pisan je u spomen 800. godišnjice samostalnosti Srpske pravoslavne crkve i ustoličenja Svetog Save za njenog prvog poglavara (1219‒2019) ‒ kaže Dragan Mlađenović.

U knjizi ovaj autor piše i o pesmama sa Kosova koje je zabeležio Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914).

‒ Najznačajniji srpski kompozitor nacionalnog smera uživao je dvanaest dana gostoprimstva u Prištini kod Branislava Nušića. Mokranjac je posetio Nušića u zimu 1896, od 22. januara do 3. februara, kada je njegov pobratim, poznat po nadimku Ben Akiba, bio srpski konzul u Prištini, tada sedištu Kosovskog vilajeta. Za ovih dvanaest dana Mokranjac je u note stavio oko 160 pesama i napeva kosovskih Srba. Nekoliko pesama iz Prizrena Mokranjac je zabeležio po pevanju Nušićevog terdžumana (što na turskom znači „tumač", danas bismo rekli „simultani prevodilac"), rodom iz Prizrena, čije ime Mokranjac, nažalost, nije zabeležio ‒ ističe Mlađenović.

Pažnju je posvetio i muzičkom životu Beograda pre osnivanja Narodnog pozorišta, o čemu kaže sledeće:

‒ Rodonačelnik i pionir srpske muzike u prvoj polovini 19. veka bio je Josif Šlezinger (1794‒1870), dirigent Knjažeske bande Miloša Velikog. „Sa svojom bandom i sa pomoći nekoliko ovdašnjih diletanata", ovaj samouki, daroviti muzičar izveo je prvi javni koncert za Beograđane 4. januara 1842. u zgradi Đumruka (turska „carinarnica") u današnjoj Karađorđevoj ulici na Savi. Važan datum u muzičkom životu Beograda i Srbije bio je praznik Sv. Vasilija, 1. januar 1853. godine. Tada je samouki dirigent Milan Milovuk (1825‒1883), sa nekoliko oduševljenih pevača-horista osnovao Prvo beogradsko pevačko društvo. Oni su prvih deset godina pevali isključivo tzv. kosmopolitski repertoar na nemačkom i francuskom. Zaokret u programskoj orijentaciji društva nastaje 1863. kada je za dirigenta došao Kornelije Stanković, prvi temeljno školovani srpski muzičar. Kornelije je pripadao nacional-romantičarskom krugu koji se sastajao u Vukovom domu u Beču. Tu je Kornelije objavio četiri knjige svojih kompozicija na narodne teme pod naslovom „Srbske narodne pesme" (1858‒1863), i one su postale osnova koncertnog repertoara Prvog beogradskog društva. U to vreme (1860‒1868) stalni posetilac koncerata društva i Kornelijevih klavirskih solističkih nastupa bio je knez Mihailo sa knjeginjom Julijom. Srpskom vladaru se pripisuje autorstvo stihova pesme „Što se bore misli moje", koja je tada bila, i ostala, najpopularnija pesma beogradskih salona.

A kada je reč o tome čija je pesma „Ruse kose curo imaš", naš sagovornik naglašava da su melodiju ove pesme, ili tačnije igre s pevanjem, u Srbiju doneli momci Vranjanci koji su učestvovali u Krimskom tursko-ruskom ratu (1853‒1856). Pesma se prvi put mogla čuti u Carigradu neposredno posle Krimskog rata, gde je naprečac osvojila sve kafane turske prestonice.

‒ Ona ima ljubavni sadržaj, i izvorno na turskom peva o „mom pisaru", koji je na kiši ukaljao rukave i frak. Ovu tursku pesmu je krajem prošlog veka u jednoj carigradskoj kafani slušalo malo društvo međunarodnog sastava: domaćin-Turčin, Srbin, Grk, Makedonac i Bugarka. I, „đe me nađe", svaki je u njoj prepoznao „našu pesmu". I svi su odmah krenuli da se hvale kako je to, eto, izvorno pesma iz „mog kraja". Bugarka Adela Peeva (rođena 1947), po zanimanju je autor dokumentarnog filma, pa joj se pitanje „čija je ovo pesma" učinilo zahvalnom i zanimljivom temom za dokumentarni film. Gospođa Peeva je 2003. sa svojom filmskom ekipom preduzela kružno putovanje od Turske, preko Bugarske, Srbije, Bosne, Albanije, Grčke, Makedonije i natrag, i svima je postavila isto pitanje: „Čija je ovo pesma?" Svuda je dobila isti odgovor: „Naša, naravno!" I svi su bili u pravu.

Izvor: Politika, 23.11. 2020.
Autor: Mirjana Sretenović