Milutin Dedić- Zapisi s predumišljajem

Ako verujemo da nam duša još nije umrla, a mesto joj zauzeo razum ili savremena tehnologija, ako verujemo da je i danas važno tragati za smislom, onda o riznici umetničkih dela koju nam je ostavio Milutin Dedić ne moramo govoriti mnogo. Budimo hrabri da zavirimo u praznine sopstvene duše i pronađemo srodni sa Milutinom deo… Prepustimo se očima i srcem i pronaći ćemo taj izgubljeni deo sebe. I u njemu prepoznati deo Milutinovog beskrajno raznolikog i bogatog bića koji nam je za života podario.

Slikar koji piše i pisac koji slika. Novinar, istoričar umetnosti i putopisac, rođeni Šibenčanin ali mnogo poznatiji beogradski boem. „Akademik“ bez osnovne škole i sa diplomom istorije umetnosti. Zvali su ga slikarom kulturne baštine, svakodnevnog života i običnog čoveka… Za života promenio je mnoga zanimanja, ali se umetnosti nije odrekao. I znani i neznani, i prijatelji i samo oni znanci, poštovali su ga, mnogi i voleli. Umeo je, kažu, da razgovara sa čovekom, onako kako čoveku dolikuje. Da ga gleda u oči. Sluša. Čuje. Bez obzira na to odakle je sagovornik, ko li je, te kako se zove. Nije delio ni ljude, a ni neba i prostore, niti je ikad otuđio od sebe ono more pored koga se rodio. Ima i onih koji tvrde da je Milutin bio kao anđeo. Da li jeste i čime smo ga kao takvog zaslužili samo Onaj gore, bolji od svih nas, to može da zna. I baš takva, kao anđelskim krilom dotaknuta, nedeljiva, iskrena, suštastvena je i umetnost koju je Milutin Dedić ostavio.

Rano su počeli da mi privlače pažnju ljudi, njihova dela i tragovi koje su ostavili. Prvi sačuvan zapis o tome uradio sam kao šesnaestogodišnjak 1951. godine. Nacrtao sam česmu u šibenskom Varošu, gde sam živeo, koja je godinama značila život u tom bezvodnom delu grada. Sada od nje nema ni traga niti je se ko seća. S vremena na vreme sam sve više uviđao važnost tragova minulih vremena... Možda termin zapisi i nije najprikladniji s obzirom da se u građi koja se decenijama taložila, a koja sadrži desetak hiljada stranica i pet-šest hiljada crteža i slika, prepliću elementi dnevnika, hronike, putopisa, poetskih refleksija, komentara i osvrta na razne pojave... Kako god definisali ovu građu, ona ima dokumentarnu, poučnu, a verujem, i podsticajnu vrenost...

(iz knjige „Zapisi s predumišljajem“ Milutin Dedić, RTS i Istina-izdavačka kuća Eparhije dalmatinske, 2022)

Znao je da naslika tišinu, perom, tušem, olovkom ili kičicom ovekoveči iskonska sećanja, ljubav i strast... da im da deo sebe i svoje shvatanje sveta. Unese u crtež atmosferu prohujalog vremena i stavi ga u sadašnji trenutak, opiše linijom i bojom miris mora i borova, drveta, potoka... Rečima je umeo da zaokruži misao i emociju tako da je razume i onaj drvodelja o kome piše, ribar i učenjak, pastir, sveštenik, profesor... Ostavio je zapise i crteže od prvih dana nemirnog studentskog života u Beogradu, krajem 50-ih prošlog veka, pa sve do najveličanstvenijih spomenika srpske kulturne baštine. Uz to i krajputaše, atmosferu života u Skadarliji, a manastir Hilandar i Sveta Gora su mu bili inspiracija za više od 500 crteža. Putovao je, zapisivao, crtao do savršenosti detalja, ostavljao, baštinio... Slikao je more, pučinu, jedrenjake, školjke koje je s ljubavlju sakupljao, spomenike i predele u Srbiji, rodnom Šibeniku, širom Dalmacije i Jugoslavije. Ovekovečio je mnoge ličnosti svog vremena, beogradske boeme kojih više nema, događaje, zdanja, prirodne lepote...

Bio je on, zapravo, jahač svetlosti u ovom tmurnom dobu po našim tegobnim zemaljskim predelima.

Milutin Dedić poznat je gledaocima Televizije Beograd redovnim gostovanjem u seriji „Enciklopedija za radoznale“, kao i slušaocima Drugog programa Radio Beograda po autorskoj emisiji „Zapisi s predumišljajem“ koja se emitovala svakog petka od oktobra 2018.

U kolumni na stranama lista „Novosti“ ostavio je u zapisu i crtežu veliki deo svojih dnevnika, za četiri godine gotovo objavljeno ih je 190. Sa Mihailom Vujanićem, Milutin Dedić je autor prve, i jedine, knjige o vodenicama „Vodenica – Božja i đavolja“, iz 1999, ali i monografije o Hilandaru, monografije srpskih manastira, knjiga „Trg tišine“, „Kuća oblaka“, „Osmeh vinskog duha“, „Prkos“ vetru i vremenu“, „Svetlost u tami vekova“...

Dizajnirao je i Titovu štafetu, 1951. godine, na predlog profesora Jankovića. Bila je to štafetna palica za Pionirsku štafetu kotara Šibenik, rad koji je ovekovečio čuveni šibenski bačvar Ante Belamarić, od hrastovine.

Hroniku nadasve uzbudljivog života Milutina Dedića možemo da pratimo sagledavajući oko četiri hiljade portreta, tri hiljade crteža, umetničke slike na kojima se najčešće pojavljuju vodenice, Hilandar i more, pa potom na desetine hiljada ispisanih stranica dnevnika, sakupljene predmete širom sveta, od venecijanskih komoda do davno patiniranih ključeva starih više vekova, ali i diploma, nagrada, na stotine ostavljenih knjiga i mnogo druge arhivske građe. Zaostavština Milutina Dedića dar je njegovih sinova Filipa i Luke Dedića narodu, ovoj zemlji, kulturno istorijski trag koga će stručnjaci i šira javnost u narednim godinama tek otrkivati. Čuva se u Domu legata Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.

Deo ove umetničke, dokumentarne i arhivske građe predstavlja se u Galeriji Radio-televizije Srbije u znak sećanja na Milutina Dedića. Šira javnost moći će da vidi prvu knjigu koju je Dedić kupio u knjižari koju je držao otac Igora Mandića u Šibeniku (Piter Brojgel, 48 reprodukcija slika i crteža, Zora, Zagreb, 1950), kolekciju starih ključeva koje je pasionirao sakupljao, kupovao, trampio, dobijao na poklon, njegove dnevnike, crteže koji su uglavnom nastali na licu mesta, putopisnog su karaktera i prikazuju ga kao vrsnog crtača i likovnog umetnika.

A. M. Simonović