Dragutin Gavrilović - major sa činom pukovnika

Pukovnik Dragutin Gavrilović, rođen je 12. maja 1882. u Čačku. Posle završenog šestog razreda gimnazije stupio je u Vojnu akademiju. U čin pešadijskog potporučnika proizveden je 1901. godine i raspoređen na dužnost vodnika X puka “Takovskog”. Posle unapređenja u čin kapetana završio je 1910. godine Pešadijsku školu gađanja u Beogradu.

U Balkanskim ratovima komandovao je 1. četom 3. bataljona X puka „Takovskog“ I poziva. U ratu protiv Turske 1912. godine ovaj puk je vodio nekoliko manjih borbi nastupajući preko Kosova ka Prizrenu i preko albanskih planina izašao na Jadransko more. U Drugom balkanskom ratu učestvovao je jula 1913, u bici na Bregalnici i u borbama na Vlasini. Za zasluge na bojnom polju  odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost i unapređen u čin majora.

Slavu nacionalnog junaka pukovnik Dragutin Gavrilović stekao je u Prvom svetskom ratu. Deseti kadrovski puk je u sastavu Komande odbrane Beograda prilikom prelaska preko Save, krajem septembra 1914, učestvovao u borbama na Bežanijskoj kosi. U Kolubarskoj bici hrabro je komandovao četom i bataljonom na Konatici i bio ranjen. “Za osvedočenu hrabrost na bojnom polju” odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda i predložen za unapređenje u čin potpukovnika.

Major Dragutin Gavrilović je početkom 1915. postavljen za komandanta 2. bataljona X kadrovskog puka. Za vreme herojske odbrane Beograda vodio je upornu borbu sa Austrijanacima u Donjem gradu Beogradske tvrđave i na Dunavskom keju 7. oktobra 1915. godine. Dobro zaklonjen od artiljerijskog dejstva u rovovima na železničkoj pruzi i na dunavskoj obali dočekao je puščanom vatrom i ručnim bombama prvi ešelon 9. brdske brigade 59. pešadijske divizije. Polučeta 3. bataljona 74. pešadijskog puka pretrpela je velike gubitke. Reka je nosila olupine od čamaca i ostatke ljudstva, a preostalih 150 vojnika i dva oficira zarobljeni su po ulasku u Donji grad. Dok je trajala borba sa njima i jednom ipo četom 4. bataljona 84. puka na Jaliji, na njen istočni deo i Dunavski kej iskrcao se 4. bataljon 87. puka. Pošto je savladao predstražu, izašao je kroz razređen raspored branilaca, na nasip železničke pruge. Šest srpskih četa branilo je ovaj položaj od 16 austrougarskih, prevezenih na desnu obalu Dunava pod okriljem noći. Srpska artiljerija je onemogućila dalje prevoženje, a gradskom pododseku upućena su kao pomoć dva bataljona pešadije. U nekoliko energičnih protivnapada sprečeno je nastupanje neprijatelja prema najbližim gradskim ulicama, preotet deo železničkog nasipa, a Austrijanci pritešnjeni uz obalu reke. Oko 14 sati i 30 minuta major Dragutin Gavrilović komandovao je, sa sabljom u ruci, polazak u juriš vojnicima tri voda 2. bataljona i dva voda 3. bataljona X kadrovskog puka, delova Sremskog dobrovoljačkog odreda i odreda žandarma:

“Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine... Vi nemate da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje... Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”

Juriš na neprijateljske položaje na železničkoj pruzi u produžetku Knez-Mihailovog venca i Robijaškoj bašti nije uspeo. Komandant Kombinovanog odreda dobio je o ovom događaju sledeći izveštaj: “Neizdrživa je vatra monitora, koji dejstvuju bočno borbenom poretku. Pri jurišu ranjen je u vrat komandant 2. bataljona X puka kadr. major Dragutin P. Gavrilović. Artilerija sa grada ne dejstvuje, jer je demontovana.”

Ranjenog majora su iz improvizovanog zavojišta uputili istog dana vozom u vojnu bolnicu u Čačak. Posle tri nedelje prekinuo je bolovanje i za vreme odstupanja učestvovao u borbama na Rekovcu, Novom brdu i Šimširovom brdu. Poslednji ostaci X kadrovskog puka izašli su na Primorje i iz Drača upućeni na oporavak u Tunis, gde se završio njegov ratni put. Za zasluge u toku 1915. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima III reda.

Na Solunskom frontu Dragutin Gavrilović je komandovao 1. bataljonom XII pešadijskog puka “Cara Lazara”. Pod njegovom komandom vođene su uspešne borbe na južnim padinama Veternika. Za uspešno vođene borbe na Trnavskoj kosi, početkom oktobra, odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda i predložen za unapređenje u čin pukovnika.

Od januara 1917. godine potpukovnik Gavrilović komandovao je pobočnicom na Sokolu. U prolećnoj ofanzivi, kao komandant 2. bataljona XII puka učestvovao je u napadu na Oblu čuku. Posle formiranja jurišnih jedinica u srpskoj vojsci pod njegovu komandu je stavljen Jurišni bataljon Šumadijske divizije.

U proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine jurišna četa i 2. bataljon XII puka zauzeli su u jednom naletu bugarske položaje na Zapadnom Vetreniku. Po izlasku na Belu zemlju jedna četa je zauzela kotu 1570. Pošto je ovim doveden u pitanje opstanak neprijatelja na južnoj padini Zapadnog Vetrenika od X puka je traženo “da forsirano kreće napred pošto se delovi potpukovnika Gavrilovića nalaze na koti 1570 i šetaju po samom grebenu sa rukama na leđima, bez ikakve opreze.” U daljem nastupanju  bataljon je zauzeo kosu, koja se od Slonovog uva spušta ka Istočnom Vetreniku. Dve čete su učestvovale u zauzimanju Zapadne Rudine. Odbrana Južnog i Istočnog Vetrenika postala je nemoguća i bugarski vojnici su pali u ropstvo. Za uspešno komandovanje u proboju Solunskog fronta odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima IV reda i francuskim Ratnim krstom sa palmom.

Po završetku rata bio je komandant gradova Velike Kikinde i Vršca i srpskih trupa u Novom Segedinu. U čin pukovnika unapređen je 1920. godine.  Na dužnosti komandanta 47. pešadijskog puka u Kruševcu proveo deset godina. Kada je 1930. godine premešten na novu dužnost proglašen je za prvog počasnog građanina Kruševca. Deceniju pred rat proveo je na dužnosti šefa Administrativnog odseka Đeneralštabnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice i profesora Vojne akademije u Beogradu.

U Drugom svetskom ratu pukovnik Gavrilović zarobljen je 1941. godine kod Alipašinog mosta, nedaleko od Sarajeva. Kao najstariji oficir u oflagu XIII B kod Nirnberga tražio je poštovanje Ženevske kovencije o ratnim zarobljenicima i učestvovao u prikupljanju pomoći za ruske zarobljenike. U oslobođenu zemlju vratio se teško bolestan.

Pukovnik Dragutin Gavrilović je umro 19. jula 1945. godine u Beogradu. Dva dana kasnije sahranjen je uz građanske počasti na Novom groblju. Te godine odobrenje za sahranu u zajedničku grobnicu branilaca Beograda nije se moglo dobiti, a pukovnik ni na ovom ni na onom svetu nije imao vlastite kuće.