Džez velikani – Charles Mingus

Mingus je rano razvio ljubav prema džezu, posebno prema muzici Djuka Elingtona. Studirao je trombon, a kasnije i violončelo, iako nije mogao profesionalno da se bavi violončelom jer je u to vreme bilo gotovo nemoguće da crni muzičar napravi karijeru u klasičnoj muzici, a violončelo nije bilo prihvaćeno kao džez instrument. Uprkos tome, Mingus je i dalje bio vezan za violončelo; njegov profesor kontrabasa Red Kalender krajem 1930-tih komentarisao je da je violončelo i dalje Mingusov glavni instrument. U delu „Beneath the Underdog“, Mingus navodi da zapravo nije počeo da uči bas sve dok ga Badi Kolet nije prihvatio u svoj sving bend pod uslovom da bude basista benda.

Veliki deo tehnike sviranja violončela koju je Mingus naučio bio je primenljiv na kontrabas kada je počeo da svira instrument u srednjoj školi. Pet godina je studirao kod Hermana Rajnšagena, glavnog basiste Njujorške filharmonije, a kompozicione tehnike kod Lojda Risa.

Već u tinejdžerskim godinama pisao je relativno napredna muzička dela; mnoga su slična „trećoj struji“ po tome što uključuju elemente klasične muzike.

Mingus je stekao reputaciju „čuda od basiste“. Njegov prvi veći profesionalni posao bio je sviranje sa bivšim Elingtonovim klarinetistom Barni Bigardom. Bio je na turneji sa Luj Armstrongom 1943,  a početkom 1945. godine snimao je u Los Anđelesu u bendu koji je predvodio Rasel Žake, u kojem su bili i Tedi Edvards, Moris Džejms Sajmon, Vajld Bil Dejvis i Čiko Hamilton, a u maju te godine, u Holivudu, ponovo sa Edvardsom, u bendu koji je predvodio Hauard Mekgi.

Zatim je svirao sa bendom Lajonel Hemptona krajem 1940-ih, koji je izveo i snimio nekoliko Mingusovih komada. Popularni trio Mingusa, Red Norvoa i Tal Farloua 1950. i 1951. godine dobio je značajno priznanje. Kratko je bio član Elingtonovog benda 1953. godine, kao zamena za basistu Vendel Maršala; Međutim, Mingusov „ozloglašeni“ temperament doveo je do toga da je bio jedan od retkih muzičara koje je Elington lično otpustio.

Takođe početkom 1950-ih, pre nego što je postigao komercijalno priznanje kao vođa benda, Mingus je svirao koncerte sa Čarli Parkerom, čije su ga kompozicije i improvizacije u velikoj meri inspirisale - smatrao je Parkera najvećim genijem i inovatorom u istoriji džeza, ali je imao odnos ljubavi i mržnje prema Parkerovom nasleđu,  zbog niza pretendenata na Parkerov tron.

Kao glavni zagovornik kolektivne improvizacije, smatra se jednim od najvećih džez muzičara i kompozitora u istoriji, sa karijerom koja je trajala tri decenije i saradnjom sa drugim džez velikanima kao što su Djuk Elington, Čarli Parker, Maks Rouč i Erik Dolfi. Mingusov rad se kretao od naprednog bi bapa i avangardnog džeza sa malim i srednjim ansamblima do pionira post-bap stila na snimcima poput „Pithecanthropus Erectus“ (1956) i „Mingus Ah Um“ (1959) i progresivnih eksperimenata sa big bendom kao što je „The Black Saint and the Sinner Lady“ (1963).

Tokom karijere snimao je dosta, a neki od najznačajnijih albuma su „Mingus Ah Um“ (1959), na kome su čuvene numere „Goodbye Pork Pie Hat“, „Better Git It in Your Soul“ i „Fables of Faubus“; potom „Charles Mingus Presents Charles Mingus“ (1960), sirov i prkosan album, na kom je  necenzurisana „Fables of Faubus“. „The Black Saint and the Sinner Lady“ (1963), višestavačna svita -  delom džez balet, delom psihoanaliza; „Blues & Roots“ (1960), sa puno bluza i gospela; „Let My Children Hear Music „ (1972) – big bend džez, koji je sam Mingus nazvao „najboljim albumom koji sam ikada napravio“;

Mingusov tempo se donekle usporio krajem 1960-tih i početkom 1970-tih. Godine 1974, nakon što se njegov sekstet iz 1970. godine sa Čarls Mekfersonom, Edi Prestonom i Bobi Džounsom raspao, formirao je kvintet sa Ričmondom, pijanistom Don Pulenom, trubačem Džek Volratom i saksofonistom Džordž Adamsom. Snimili su dva dobro prihvaćena albuma, „Changes One“ i „Changes Two“. Mingus je takođe svirao sa Čarlsom MekFersonom u mnogim njegovim grupama tokom ovog perioda. 1976. godine  nastojali su da spoje kolumbijsku muziku („Cumbia“ iz naslova) na albumima „Cumbia“ i „Jazz Fusion“ sa tradicionalnijim džez formama.

Do sredine 1970-tih, Mingus je već bio bolestan, usled čega je njegova nekada impresivna tehnika sviranja kontrabasa opadala sve dok više nije mogao da svira instrument. Međutim, nastavio je da komponuje i nadgledao je snimanja brojnih snimkaka pre odlaska. U vreme smrti, radio je sa Džoni Mičel na albumu koji je na kraju nazvan „Mingus“, a koji je uključivao tekstove koje je Mičel dodao svojim kompozicijama, uključujući i „Goodbye Pork Pie Hat“. Na albumu su nastupali Vejn Šorter, Herbi Henkok i basista i kompozitor Džako Pastorijus, koji su bili tada mlade zvezde – samo neki od mnogih koji su proššli kroz Mungusove postave, a potom imali impresivne karijere.

Mingusove kompozicije i dalje izvode savremeni muzičari, od „tribute“ bendova „Mingus Big Band“, „Mingus Dynasty“ i „Mingus Orchestra“ do srednjoškolaca koji sviraju aranžmane i kompozicije  na takmičenju srednjih škola  „Charles Mingus High School Competition“ 1993. godine  Kongresna biblioteka je stekla Mingusove sakupljene radove — uključujući partiture, zvučne snimke, prepisku i fotografije — u onome što je nazvala „najvažnijom akvizicijom rukopisne kolekcije koja se odnosi na džez u istoriji Biblioteke“.