Ruska poezija – Pesnik Jeromonah Roman

U nastavku ciklusa RUSKA POEZIJA u izboru i prevodu Zlate Kocić, koji na Trećem programu emitujemo nedeljom, predstavljamo neobično pesništvo nekada Aleksandra Matjušina a već godinama jeromonaha Romana.

Književnik Valentin Rasputin je o jeromonahu Romanu napisao:

„Glas jeromonaha Romana stigao je iz manastira - njegovo pojanje sopstvenih stihova zazvučalo je, usred žalosnog vremena naše Golgote, tako neočekivano, i bilo je toliko neophodno da je ličilo na neko nimalo slučajno poslanje, zasluženo promenom raspoloženja u narodu. Svako pojavljivanje velikog, nepatvorenog talenta i nije slučajno, ono je odgovor na duhovne potrebe u otadžbini. I nije dovoljno reći da su to pesme - kod jeromonaha Romana to je pojanje stihova posebnim glasom. Ako kažemo da je to molitveni i asketski glas, ukazali smo samo na jednu, i ne najvažniju odliku, na glas izranavljenog srca  i uznemirene duše čoveka koji se probija ka svetlosti. U tom pojanju stihova ima i jada i bola, i pokajanja bespoštednog prema sebi, i prvog pokreta duše koja se budi, i srećnih suza obretenja. To pojanje uvek ima i formu, i adresu primaoca - autor se obraća sebi, duši, ruskom čoveku, Gospodu , dosežući do najviše tačke iskrenosti i žrtvovanja. Glas koji se daje neštedimice, do kraja, ispevava, ispreda te pesme unoseći se bez ostatka, zarad željenog preobražaja, i on se i vaspostavlja u celosti, iznova. Na manje od toga on ne pristaje. Tako i s Rusijom: on se ne zadovoljava njenim delićem usred razuzdanog srama, njemu je potrebno da se ona vaspostavi, ustane u celosti i punoj slavi...

Pamtim kako je snažan utisak izazvalo u meni pojanje jeromonaha Romana kada sam ga čuo prvi put. Ono je zauvek ušlo u onaj ruski duhovni i kulturni „izbor", u kome sam tražio utehe i uzbuđenja kad god bi trebalo, u samotnosti, od sebe, od svoga „ja" prebaciti se na Rusiju..."

*   *   *

Profesor Aleksandar Koroljkov, doktor filozofije, o pojanju oca Romana:

„To je veliki pravoslavni ruski pesnik, koji je poeziji vratio Pravoslavlje, a Pravoslavlju - poeziju" -  tim aforističnim iskazom sažeo je svoje mišljenje o ocu Romanu I. K. Rogoščenkov, koji nije novajlija u promišljanju o ruskoj književnosti i ruskoj samosvesti. Pojanje i stihovi jeromonaha Romana izvode ruski narod iz letargijskog bezbožnog sna. Vraća se postulat, neosporan za stotine godina: biti Rus - znači biti pravoslavan.

Jeromonah Roman je kum, pevač i zvonar Svete Rusije, onog Pravoslavnog Carstva koje se, tražeći put ka opštem i ličnom spasenju, nije mrvilo na deliće, nije podleglo sablaznima tuđih idola i ideala. Više puta raspadao se naš celoviti organizam na delove, i odmah su se jata gavrana bacala na plen, dok se ne bi našao ujedinitelj Rusije, knez ili monah, čija je reč doprla i do svakog vojina i do celog naroda, i spasavala se Ruska Zemlja. I u ovaj nevoljni čas jada, pogubnih sablazni, počujmo glas  gorke istine, koju nam sa bolom i ljubavlju upućuje jeromonah Roman. On čuje nevolje sveta, čuje ono što uho duhovno ogluvelog  više nije u stanju da čuje. On je iscelitelj našega gluvila i slepila..."

*   *   *

Stihove i komentare čita Marica Milčanović Jovanović.

Urednik ciklusa: Radmila Gligić.

 

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије