O Jirgenu Habermasu razgovaraju Đorđe Vukadinović i Ivan Milenković (2)

Neobično deluje što je nekoliko oproštajnih tekstova, posvećenih smrti Jirgena Habermasa, naslovljeno sa „Poslednji filozof”, jer, naravno, Habermas nije poslednji filozof. A opet, na neki način i jeste. Zapravo, tim jakim naslovom autori sugerišu da je Habermas bio poslednji filozof koji je, sa strašću, do poslednjeg svog teksta, branio veliku ideju uma, začetu u počecima modernog doba, još tamo s Reneom Dekartom. Tu veliku ideju, po kojoj upravo um određuje stvarnost, branili su filozofi poput Spinoze, Kanta, Hegela, Gadamera, Apela, sve do Habermasa. Ali u dvadesetom veku ta ideja je, naročito posle Holokausta, počela da slabi, jer su filozofi upravo u Holokaustu videli slabost uma, poraz racionalnosti. I ne samo to. Nacistička industrijalizacija smrti nagnala je kritičare uma da um proglase, barem delom, odgovornim za zločin svih zločina. Habermas, međutim, nije pristajao na takve ocene.

Đorđe Vukadinović, pisac jedine monografije o Habermasu na našem jeziku, podseća u kojoj meri je Habermas bio i svojevrsna savest epohe, nekom vrstom orijentira i to ne samo filozofskog orijentira, već je bio aktivan u nemačkoj i evropskoj političkoj javnosti. Ulazio je u polemike, žestoko je branio svoje ideje, nije odustajao od važnih uporišnih tačaka, a iza njega ostala je čitava plejada i filozofa i političara koji su, svaki na svom terenu, obeležili nemački, ali i evropski javni prostor.

Jedna od najvažnijih Habermasovih ideja jeste komunikativni um. Bez razgovora, pregovora, dijaloga, nema prihvatljivog života, verovao je Habermas, te je upravo komunikaciju odredio kao temeljni pojam svoje filozofije. No, ne bilo kakvu komunikaciju, već umsku komunikaciju u kojoj je argument čvrsto, možda i jedino uporište, jedina brana protiv smrtonosnih monologa. Utoliko je Habermas odustao od ideje o jedinstvu uma sa samim sobom – za komunikaciju je, naime, potrebno mnoštvo – ali ono što um nipošto ne sme da napusti (i teren prepusti opasnim monologičarima i onima koje istina ne obavezuje) jeste racionalnost komunikacije. Ne lažni dijalozi. Ne lažna zaklinjanja i isprazna obećanja. Ne lažna dobra volja. Ne istina izručena na tacni. Već razgovor ravnopravnih. U javnosti. U medijima. Pred okom građana.

Habermas je otišao u času kada svet ne liči na onaj svet za koji se veliki filozof zalagao. Ali utoliko gore po svet.

Urednik Ivan Milenković