Pijanizmi Balkana – Viktor Čučkov

Emancipacija pijanističke profesije iz njenog kompozitorskog zaleđa, osvedočenog u romantičarskim figurama kompozitora-pijanista, kroz 20. vek u potpunosti će je oblikovati kao zasebnu umetničku disciplinu. Ona će u stoleću modernizma usavršiti svoje pedagoške modele, postati predmet teorijskih razmatranja i istorizacije, a sa pojavom medijske kulture, uz koncertnu praksu prikazati još jednu stranu svoje tržišne uslovljenosti. Zahtevi i očekivanja publike od virtuoza 19. veka, u dvadesetom su stvorili novi tip pijaniste kao odgovornog tumača muzičke istorije. Odnos prema literaturi postao je tako određujući element stilističkog razvoja pijanizma, koji se menjao i modelovao shodno preobražajima duha vremena i njemu konsekventnim kulturnim matricama. Sjedinjenost profesija kompozitora i pijaniste u istoj ličnosti kroz 20. vek opstaće uistinu sasvim sporadično i to mahom u avangardnim praksama u kojima je izvođačko delovanje koncentrisano na ličnu muzičku produkciju uspostavljajući, tako,jasnu analogiju sa ranijim stolećima. Sasvim izuzetno, u dvostrukoj profesiji kompozitora i pijaniste iskazivan je savremeni kompozitorski afinitet uz okrenutost interpretaciji klasičnog repertoara. Jedna od ličnosti koja pokazuje upravo takvo opredeljenje jeste bugarski kompozitor i pijanista Viktor Čučkov čijoj istaknutoj, sada već pedesetogodišnjoj izvođačkoj praksi posvećujemo večerašnju emisiju. Jedan od najcenjenijih klavirskih izvođača u Bugarskoj, Čučkov je životno i profesionalno delovanje vezao za rodnu zemlju, uspevši da ostvari i međunarodne odjeke svoje prakse. Estetika njegovog pijanizma pokazuje jedan važan kvalitet kakav, čini se, proističe upravo iz njegovog kompozitorskog talenta – u pitanju je prevlast muzičkog naspram tehničkog aspekta interpretacije, što njegovim ozvučavanjima literature samo daje na svežini – pa, u izvesnom smislu i na nekonvencionalnosti. Ove osobensosti muzičkog izraza Viktora Čučkova u emisiji osvetljavamo, iymeđu ostzalog, njegovom interpretacijom poznatog Šopenovog Nokturna u cis-molu, opus 27, broj 1. Spontanost u vođenju muzičkog toka i mestimična, tek naizgledna tehnička imperfekcija bile su refleksija jedne drugačije, izvesno stvaralačke vizure iz koje je Čučkov oživljavao muzičku literaturu prošlosti.

Rođen 1946. u Gornjoj Orjahovici u centralnoj Bugarskoj gde u šestoj godini započinje muzičko obrazovanje kod Luize Mumdžijeve, Viktor Čučkov je još u najranijem detinjstvu pokazao jednak talenat za sviranje koliko i za stvaranje muzike, napisavši prvu kompoziciju sa svega osam godina. Čuvši njegovo sviranje, znameniti bugarski kompozitor, teoretičar i pijanista Andrej Stojanov preporučuje mu nastavak školovanja u Sofiji, gde Čučkov upisuje srednju muzičku školu u klasi pijanistkinje Lili Atanasove kod koje potom nastavlja i studije na Nacionalnoj muzičkoj akademiji „Pančo Vladigerov”, gde takođe pohađa i časove kompozicije kod Veselina Stojanova. Preokret u njegovom razvoju dogodiće se, međutim, 1966. godine kada odlazi na letnji kurs kompozicije u Veneciju gde za delo Venecijanske imspresije koje piše tokom svog boravka, dobija nagradu i stipendiju za pohađanje Konzervatorijuma „Santa Čečilija” u Rimu. Iskoristivši ovu priliku, Čučkov na ovoj instituciji upisuje kompoziciju kod Virđilija Mortarija i klavir u klasi poznatog pijaniste Vinčenca Vitalea, radeći i sa Ornelom Santoličo i Karlom Zekijem, a kamernu muziku sa Gvidom Agostijem. Studije u Rimu završava 1971. godine, a još za vreme studija u ovom gradu odlazi se na nekoliko pijanistčkih takmičenja na kojima postiže visoke rezultate među kojima je i ono na Međunarodnom konkursu „Frančesko Paolo Neli” gde dobija zvanje laureata praćeno pohvalnim kritikama u nekoliko italijanskih dnevnih listova. Evocirajući sećanja na ovoj važna događaj, Čučkov je u jednom intervjuu naveo: „Kada sam se pojavio na ovom, svom prvom pijanističkom takmičenju u Eni, na Siciliji, bio sam neverovatno nervozan. Prema žrebu, trebalo je da sviram prvi, a posle mene je bilo još devet pijanista. Mislio sam da se na kraju žiri jednostavno neće setiti mog nastupa”, prepričava Čučkov. „Da bih ubio vreme dok ne objave rezultate, odlučio sam da odem u bioskop. Prikazivali su film o Džejmsu Bondu. Od nervoze, film sam gledao četiri puta dok nisam počeo da shvatam zaplet. Na peto uzastopno gledanje prvi put film mi se jako dopao. I to toliko da kada sam napustio bioskop takmičenje gotovo da mi više nije ni bilo važno. Kada sam stigao u dvoranu u kojoj se ono ranije tog dana odigralo, ispostavilo se da sam osvojio prvu nagradu”, seća se Čučkov. Potom su usledila učešća i visoki plasmani na još nekoliko konkursa u Italiji, te tako 1970. Viktor Čučkov osvaja četvrtu nagradu na Međunarodnom takmičenju pijanista „Alesandro Kazagrande”, kao i specijalnu nagradu na Takmičenju „Alfredo Kazela”. Ova postignuća omogućila su mu da i nakon diplomiranja profesionalnu afirmaciju nastavi u Italiji gde će jedno vreme i živeti. Tokom tih godina, Čučkov pohađa i Letnju akademiju Kiđana u Sijeni na kojoj se specijalizuje u oblasti kamerne muzike, još jedne njegove velike strasti. Zanimljivo je da se na jednoj od koncertnih turneja po Italiji susreo i sa Eniom Morikoneom sa kojim kratko sarađuje izvodeći njegovu muziku. U jednom televizijskom intervjuu iz tih dana, ostale su zabeležene Morikoneove reči da „u sviranju Viktora Čučkova, imate utisak da muzika izvire iz svih njegovih ćelija...” A sam pijanista se priseća tog perioda na sledeći način „Živeli smo dobro. Italijani su brinuli su o meni, cenili su me... Dok nisam počeo da ponovo sanjam o Bugarskoj. Jednog dana, moja supruga i ja samo smo spakovali kofere i vratili se kući”. Trajnim povratkom u Bugarsku započeće Čučkova plodna kompozitorska i pijanistička praksa koja će mu u narednim decenijama doneti značajnu afirmaciju, pretežno u nacionalnim okvirima.

Još za vreme boravka u Italiji, Viktor Čučkov će se zainteresovati za italijansku muziku ranijih epoha koju počinje da izvodi sa velikim afinitetom. Među gotovo zaboravljenim autorima čije se muzike poduhvatio bio je i Domeniko Pučini, kompozitor epohe klasicizma, savremenik Klamentija i Humla, i deda čuvenog operskog stvaraoca. Njegov Koncert za klavir i orkestar u Be-duru, napisan 1800. godine, Čučkov je zabeležio za Bugarski nacionalni radio sa Simfonijskim orkestrom ove kuće, pod upravom Ivana Stojanova. U enisiji donosimo upravo prvi stav ovog koncerta sa solističkom kadencom Marčela Abada koju je Čučkov nadogradio sopstvenim postupcima.

Po povratku u Sofiju koji je usledio nakon studija i početne afirmacije u Italiji, Čučkov će se 1974. godine zaposliti kao profesor kompozicije na Nacionalnoj muzičkoj akademiji „Pančo Vladigerov”, na kojoj će voditi i klasu kamerne muzike od 1996. godine. Kao kompozitor, Čučkov je do danas ostvario veliki opus sačinjen iz simfonijskih, kamernih i klavirskih dela, muzike za decu i muzike za preko pedeset bugarskih filmova, što ga je preporučilo i za profesora na Nacionalnoj akademiji za pozorište i film „Kristo Sarafov” na kojoj je predavao od 1999. godine. Na drugoj strani delovanja ovog svestranog muzičkog umetnika, paralelno sa stvaralačkom i pedagoškom delatnošću kontinuirano se nalazila i pijanistička praksa. Osim u okvirima Bugarske, Viktor Čučkov zabeležio je i veliki broj nastupa u Evropi i širom sveta. Kao solista, zatim sa simfonijskim orkestrima i u kamernim sastavima nastupa je tako u Grčkoj, Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji, Poljskoj, u Estoniji, Litvaniji, Gruziji i Rusiji, ali i u dalekom Brazilu. U jednoj kritici italijanskog lista „Korijere dela Sera” posle nastupa u Rimu 1988. godine, Viktor Čučkov je ocenjen kao „jedan od najboljih pijanista iz Istočne Evrope”, dok ga je holandski „Groningen Dagblat” 2000. godine laskavo nazvao „Mađioničarem klavira”. Niz njegovih internacionalnih angažmana dopunjuju i masjtorski kursevi iz klavira i kompozicije koje je držao u Bugarskoj, Makedoniji, Italiji, Holandiji, pa čak i u Maleziji i Hong Kongu, a često je pozivan i za člana brojnih međunarodnih žirija.

I mada je u kritici opisivan je kao „pesnik zvuka, virtuoz i uzbudljiv interpretator Mocarta, Rimskog-Korsakova, Bramsa”, Viktor Čučkov je sa jednakim uspehom okrenut znatno širem polju literature, od slabije poznatih kompozitora klasične epohe poput Đovanija Batiste Martinija, Luj-Kloda Dakena, a uz njih svakako Klementija, Mocarta, kao i Šuberta, Griga, Ravela, Prokofjeva, te posebno Franca Lista – i to njegovih manje poznatih koncertantnih dela. Osim ka ovoj literaturi, svoje istraživačke porive Čučkov je tokom karijere usmeravao i ka muzici bugarskih kompozitora poput Petka Stainova i Veselina Stojanova, i svakako ka sopstvenim ostvarenjima neoklasičnog izraza.

Osvrt na pijanističko umeće Čučkova upotpunjujemo i njegovom interpretacijom muzike Volfganga Amadeusa Mocarta. Čućete snimak na kojem je Čučkov zabeležio svoje tumačenje Mocartove ređe izvođene Sonate u Ef-duru, Kehelove oznake 533. Treći stav ovog dela, isprva komponovan kao zasebni Rondo, biće priključen diptihu stavova koje Mocart komponuje sa idejom sastavljanja integralnog ciklusa. Mocartovu muziku Viktor Čučkov donosi sa stilskom čistoćom, ali sa nešto čvršćim zvukom ostvarenim specifičnim dodirom klavijature i minimalnom pedalizacijom. Ipak, ono što predstavlja, reklo bi se, posebnu privlačnost i vrednost njegovog sviranja, upravo je sposobnost nadilaženja suvog tehnicizma i perfekcije u modelovanju fraza, koje Čučkov ostvaruje ne izneveravajući ideju kompozitora i stilsku fizionomiju samog dela. Spontanitet očigledan u nešto slobodnijoj agogici koja se pre svega čuje na mikroplanu, kao i nešto "grublji" dinamički skokovi donose, naime, izuzetnu svežinu i neočekivanu životnost Mocartovoj muzici.

Cenjen kao kompozitor i pijanista, Čučkov je za svoju muziku i izvođačke veštine u Bugarskoj ovenčan najvišim ocenama kritike i akademske javnosti. Sve ovo će ga preporučiti za mesto generalnog sekretara i predsednika Saveza bugarskih kompozitora koje je obavljao u periodu od 1990. do 2005. godine, a među brojnim priznanjima koje je za svoje stvaralaštvo dobijao tokom karijere izdvajaju se Nagrada za najbolju muziku na Filmskom festivalu u Varni 1972, Prva nagrada Saveza bugarskih kompozitora 1984. godine, Nagrada Muzičar godine i Državnog priznanja Kiril i Metodije prvog stepena. Posebno priznanje stiglo mu je iz rodnog mesta koji ga je proglasio za počasnog građanina Gornje Orjahovice.

Među pet diskografskih izdanja Viktora Čučkova koja je između 1981. i 1986. godine načinio za Balkanton (te još jedan za italijansku Fonit Cetru), a koja dupunjuju i brojni tonski zapisi realizovani za potrebe Bugarskog radija, nalazi se i album sa klavirskim koncertima Franca Lista i Alfreda Kazele, realizovan 1986 za Balkanton. Sa ovog izdanja reprodukujemo Listov Concerto Patehetique, jedno od slabije poznatih dela mađarskog romantičara koje izvorno komponovano kao solistički komad 1855. godine i u izvesnoj meri deli tematski materijal sa kompozitorovom znatno poznatijom Faust simfonijom na kojoj je radio u isto vreme. Viktor Čučkov izvodi Listovu partituru suverenim virtuozitetom emanirajući demonsku zvučnost klavira, ali i otkrivajući svestranost i stilsku prilagodljivost svog pijanističkog umeća.

Autor emisije: Stefan Cvetković