Pijanizmi Balkana – Đina Bahauer

Ukoliko bi među plejadom izvrsnih grčkih pijanista 20. veka bilo potrebno izdvojiti ime koje je ostvarilo najveću prepoznatljivost na internacionalnoj sceni, onda bi to bez konkurencije bila Đina Bahauer. Vrtoglavi životni i profesionalni put ove umetnice, koji nalikuje na holivudski scenario, odvešće je ubrzo nakon završenih studija na Atinskom konzervatorijumu u Pariz kod Alfreda Kortoa, a zatim i do Sergeja Rahmanjinova od koga će jedno vreme uzimati privatne časove. Hvalospevi muzičke kritike i salve oduševljene publike otvoriće joj već pre Drugog svetskog rata vrata svetske karijere, a po njegovom završetku odvesti u London gde će se trajno nastaniti. Veze sa rodnom Grčkom, Đina Bahauer, međutim, nikada nije prekidala i uvek se identifikovala kao grčka pijanistkinja, stekavši još za života kultni status u rodnoj zemlji. Praćena budnim okom kritike još od mladih nogu, ova pijanistkinja je svojim sviranjem provocirala brojne osvrte. U knjizi Veliki pijanisti, Harold Šonberg ostavio je sledeće misli o ovoj umetnici: „Mnoge pijanistkinje je nemoguće klasifikovati i ne mogu se uklopiti ni u jednu školu. Đina Bahauer je bila jedna od njih... za razliku od većine modernih pijanistkinja, ona je bila romantičarka sa virtuoznim pristupom klavijaturi... Svirala je nepristrasno, nenametljivo i nikada nije postavljala efekat iznad suštine...“ I zaista, njena poetika pripada je jednom drugom vremenu i poimanju pijanističkog sviranja iz kojeg je bila i ponikla. U vremenu sve izraženijeg izvođačkog puritanstva koje se ukorenjivalo sredinom 20. veka, Đina Bahauer je reprezentovala istinski nadahnuto sviranje u „velikom stilu“ – onom koji je u sebi slavio čistu radost muziciranja udaljenu od modernistički orijentisanih intelektualnih čitanja „između redova“ notnog zapisa. Stoga su i njene repertoarske orijentacije primarno naginjale romantičarskoj literaturi, mada su ostali sačuvani i njeni snimci dela klasičara i autora ranog 20. veka. Njene interpretacije dela Hajdna i Betovena su tako, stilski egzaktna u oblikovanju fraza, ali sa osetnim romantičarskim nabojem koji izvire iz kolorizma njenog zvuka. O tome svedoči i njena interpretacija Sonate za klavir u e-molu broj 34 Jozefa Hajdna koju reprodukujemo u emisiji.

Rođena u Atini 1913. godine kao Luiza Dorotea Bahauer u mešovitoj austrijsko-jevrejskoj porodici nastanjenoj u Grčkoj, koja je sa očeve strane vukla nemačko, a od majke italijansko poreklo, buduća pijanistkinja je na sopstveni zahtev u trinaestoj godini promenila ime u Đina Bahauer. Kako biografija navodi, klavir je počela da uči u šestoj nakon što je u rodnom gradu prisustvovala koncertu Listovog učenika Emila fon Zauera. Osnove sviranja savlada je uz Ludviga fon Vasenhofena, nekadašnjeg profesora slavnog Dimitrija Mitropulosa, jednog od brojnih stranih pedagoga koji su se početkom 20. veka nastanili u tada muzički još nedovoljno razvijenoj prestonici Grčke. Potom prelazi na Atinski konzervatorijum na kojem će narednih devet godina učiti kod Voldemara Frimana, poljsko-asutrijskog pijaniste koji je studirao sa Rahmanjinovim u Moskvi i usavršavao kod Buzonija... Godine 1929. otići će u Pariz gde svira za Alfreda Kortoa koji je, oduševljen njenim talentom, odmah prima u svoju klasu na Ekol Normal gde provodi naredne tri godine. U potrazi za novim znanjima Đina Bahauer se ranih tridesetih godina upušta u potragu za Sergejem Rahmanjinovim, u to vreme slavnim klavirskim virtuozom. Rahmanjinov, naime, nikada nije imao učenike i nikada sebe nije smatrao „profesorom klavira“, a osim toga, od stalnih koncertnih nastupa nikada nije imao ni vremena za pedagoški poziv. Ipak, istorijske činjenice govore da se pred kraj karijere, zainteresovao za nekoliko mladih pijanista, voljan da sa njima podeli sopstvena znanja. Kako je Đina Bahauer došla da uči kod Rahmanjinova priča je koja je svoju anticipaciju imala još pre njenog rođenja, na prelazu vekova. Jedan od mlađih kolega i studenata ruskog velikana, bio je, naime upravo Valdemar Friman. Dvojica pijanista su bili bliski prijatelji i čak su koncertirali na dva klavira. Friman je kasnije postao profesor na Atinskom konzervatorijumu, gde je Đina Bahauer postala njegova učenica. Friman joj je tako dao preporuku za Rahmanjinova i ona nakon završenih studija kod Kortoa odlazi na jedan kocert Rahmanjinova u London, odlučna da velikog kompozitora i pijanistu natera da je čuje kako svira. Kako Šonberg navodi „Rahmanjinov je mrzeo da mu vreme oduzimaju ambiciozni mladi pijanisti od kojih je većina imala više ambicija nego talenta. Međutim, pošto mu je Friman bio stari prijatelj, nerado je primio Bahauerovu i kiselo je slušao. Pola sata kasnije, zapanjen njenim talentom, prihvatio je da je podučava.“ Ipak, kako je Rahmanjinov bio stalno zauzet turnejama, Bahauer je morala da ga prati gde god se kretao, te je tako časove dobijala u Parizu, Rimu, u Švajcarskoj gde je u to vreme bio nastanjen, zatim u Londonu i u brojnim drugim gradovima.

Početak obećavajuće karijere koja je započela pobedom na Međunarodnom takmičenju u Beču 1933. godine, prekinuo je bankrot oca i pijanistkinja biva primorana da se vrati u Atinu gde pomažući porodicu započinje rad na Konzervatorijumu. U rodnom gradu 1935. godine nastupiće sa Mitropulosom, ali se na evropsku scenu vraća tek 1939, samo nekoliko meseci pre otpočinjanja Drugog svetskog rata, te ni ovaj drugi pokušaj profesionalnog nastanjenja na Zapadu nije bio ostvariv. Iste godine prihvatiće poziv da svira u Egiptu, međutim, raspirivanje ratnog vihora dovešće do toga da u Egiptu neplanirano i ostane, čitavih šest godina, sve do završetka rata. Ipak, vreme provedeno u ovoj zemlji bilo je od vitalnog značaja u mnogim aspektima njenog umetničkog razvoja. U Aleksandriji, tada kosmopolitskog gradu, Đina Bahauer se upoznaje sa elitnim društvenim krugovima, a tokom ratnih godina, postoje profesor na tamošnjoj školi i učestalo nastupa, održavši preko 600 resitala za savezničke trupe. Šta više, jedna anegdota koja je zapravo istinito svedočanstvo govori da da joj je jedan vojni avion bio stavljen na raspolaganje kako bi mogla da održi i po tri nastupa dnevno na različitim lokacijama. Kako se sama prisećala: „Naučila sam da sviram sve – džez, bugi-vugi, lagane klasike. Naučila sam da menjam raspoloženja i sviram šta god su vojnici tražili. I svirala sam na svim vrstama klavira – pijaninima, koncertnim, naštimovanim i raštimovanim. Bilo je to zapravo koliko neobično, toliko i veoma lepo iskustvo.“

Po završetku rata, Đina Bahauer ponovo odlazi u London i u gradu izmenjenih muzičkih prilika u poređenju sa vremenom njenih početaka, prijavljuje se na audiciju kod dirigenta Aleka Šermana koji je odabira za solistkinju u Grigovom Klavirskom koncertu. Nastup u Rojal Albert Holu 1947. godine postići će ogroman uspeh i gotovo je preko noći lansirati u epicenatar interesovanja publike i kritike. Iste godine postpisaće i ugovor sa diskografskom kućom Hiz Masters Vojs čime su joj vrata internacionalne karijere konačno širom otvorena. U decenijama koje će uslediti Đina Bahauer pozicioniraće se kao jedna od najistaknutijih pijanistkinja na scenama Evrope i Amerike utirući put stvaranju potonje legende o umetnici autentične romantičarske poetike izgrađene u klasama Korota i Rahmanjinova...  

Jedan od kompozitora prema kojem je Bahauer imala naročitog afiniteta bio je Frederik Šopen, čija je oba klavirska koncerta snimila sa nekoliko orkestara, uz njegova brojna solistička dela, a u emisiji reprodukujemo snimke Barkarole i Herojske Poloneze.

Intenzivna koncertna karijera ove pijanistkinje je tokom 1950-ih i 1960-ih godina uključivala i do stotinu koncerata po sezoni, praćena učestalim snimanjima najpre za Hiz Masters Vojs, a potom Ar-Si-Ej i Merkjuri. Američki debi 1950. ustoličiće je na scenama sa druge strane Atlantika, a o njenom statusu i rastućoj popularnosti govori i podatak da je koncertu sa Mitroluposom i Njujorškom filaharmonijom 1951. godine prisustvovao i američki predsednik Truman sa suprugom. Još u međuratnom periodu nastupala je i u Beogradu, na Kolarcu, a u naš grad vraćala se u više navrata i na vrhuncu popularnosti, o čemu su ostale zabeležene kritike na stranicama Borbe i Književnih novina. Zanimljiv je podatak da je 1970. godine na Bemusu zamenila legendarnog Artura Benedeta Mikelanđelija koji je zbog bolesti otkazao nastup. Anagažovana i van scene kao organizatorka i humanitarac, Đina Bahauer je bila jedna od osnivača danas čuvenog Centra za scenske umetnosti „Džon F. Kenedi“ u Vašingtonu i saradnik tamošnjeg „Jerusalimskog muzičkog centra“. Redovno je svirala na dobrotvornim koncertima za različite svrhe, pomažući između ostalog grčkoj siročadi i jevrejskim dobrotvornim organizacijama. Nastupajući uglavnom na resitalima i kao solista sa orkestrima, Bahauer je bila jedna od retkih pijanistkinja koja je decenijama održavala konstantan nivo uspeha i kritičkih priznanja... Umrla je 1976. godine za vreme nastupa na Atinskom muzičkom festivalu, a u njenu čast osnovano je i danas cenjeno Međunarodno pijanističko takmičenje sa njenim imenom u Solt Lejk Sitiju, dok se njena celokupna zaostavština čuva u legatu Brigam Jang Univerziteta.
U drugom delu emisije, Đinu Bahauer predstavljamo u ulozi solistkinje u jednom od koncerata koji su bili njen zaštitni znak – Trećem kalvirskom koncertu u de-molu, opus 30 Sergeja Rahmanjinova. Snimak živog izvođenja sa Hjustonskim simfonijskim orkestrom i Džonom Barbirolijem zabeležen je 1964. godine.

Osobeni izraz ove pijanistkinje lako se prepoznaje već nakon prvih tonova, kako u punokrvnoj životnoj energiji koja je proticala njenim frazama, tako i u  blistavoj tehnici koja je, čini se, pre bila urođena nego naučena. U izvesnom smislu „robusnog tona“ (ili bolje reći masivnog tona) koji je zadržavao konzisetntnost u svim dinamikama i registrima, pijanistkinja je lako iz lirskih prelazila u slikanje dramskih, eruptivnih muzičkih situacija. Ovakve sposobnosti, koje su u osnovi bile pokretane spontano i intuitivno, i jesu bile razlog zašto je Bahauer daleko više volela žive nastupe nego laboratorijske uslove studija, govoreći kako joj je za uspešnu interpretaciju potrebna blizina publike i komunikacija sa njom. Tehnički savršene, njene interpretacije bile su u osnovi pažljivo pripremane do poslednjeg detalja o čemu svedoči obilje „muzičkih informacija“ koje slušaocima pružaju njena minuciozna osvetljenja motivike ili drugih manjih segmenata muzičkog toka kojima je pridavala veliku pažnju. Tek tako osmišljena tumačenja susretala su se na koncertu sa spontanošću egzekucije za instrumentom, ostavljajući ubedljiv utisak jedne istinski velike i sugestivne umetnosti…

Autor emisije: Stefan Cvetković