Mirča Elijade: Struktura simbola

„Ono što nazivamo simboličkim mišljenjem omogućuje čoveku slobodno kretanje u svim ravnima stvarnosti. No, nije dovoljno reći, slobodno kretanje... simbol poistovećuje, izjednačava, objedinjuje raznovrsne ravni i, naizgled, nesvodljive stvarnosti. I dalje: magijsko-religijsko iskustvo omogućuje preobražaj samog čoveka u simbol. Svi sistemi i sva antropokosmička iskustva su moguća ukoliko sam čovek postaje simbol. U isto vreme, trebalo bi dodati da se u ovom slučaju znatno obogaćuje i proširuje njegov vlastiti život. Čovek se više ne oseća kao hermetički delić, već kao živi Kosmos otvoren za sve druge žive Kosmose koji ga okružuju. Makrokosmička iskustva za njega više nisu spoljna i, najposle, ‘tuđa‘ i ‘objektivna‘; ona ga ne otuđuju od njega samog, već, naprotiv, ona ga vode njemu samom, otkrivajući mu njegovu sopstvenu egzistenciju i sudbinu. Kosmički mitovi i čitav obredni život predstavljaju se na ovaj način kao egzistencijalna iskustva arhaičkog čoveka: ovaj se ne gubi, ne zaboravlja sebe kao ‘postojeće‘ ako je saglasan sa nekim mitom, ili uveden u neki obred; nasuprot tome, on pronalazi sebe i razume sebe, ti mitovi i obredi proglašavaju makrokosmičke događaje, tj. antropologijske i u krajnjem slučaju ‘egzistencijalne‘ događaje. Za arhaičkog čoveka, sve ravni stvarnosti predstavljaju tako savršenu poroznost da, na primer, emocije doživljene u prisustvu zvezdane noći mogu da odgovaraju najintimnijem ličnom iskustvu novovekovnog čoveka; i to zbog toga što vlastita egzistencija arhaičkog čoveka, naročito posredstvom simbola, ne može da se svede na pojedinačnu i otuđenu egzistenciju civilizovanog čoveka našeg doba” (str. 334–335).

Prevod s francuskog: Mirej Jovanović
Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednik: Predrag Šarčević