Herbert Markuze: Ideja progresa u svetlosti psihoanalize (3)

Na početku ovog teksta Markuze pravi razliku između dva tipa pojma „progres”, koji karakterišu moderni period zapadnjačke kulture. Prvi tip, „tehnički progres”, određuje se kvantitativno i odnosi se na ukupno povećanje ljudskog znanja i sposobnosti u toku razvoja kulture; ovaj vid progresa dovodi do povećanja društvenog bogatstva, ali, uporedo s tim, i do uvećanja potreba ljudi i umnožavanja sredstava za njihovo zadovoljavanje. Drugi tip progresa određuje se kvalitativno, kao „humanitarni progres”, i on se – naročito u idealističkoj filosofiji, pre svega kod Hegela – dovodi u neposrednu vezu sa ostvarivanjem ljudske slobode i moralnosti tokom istorije. Markuze naglašava suštinsku unutarnju međuzavisnost između kvantitative i kvalitativne dimenzije progresa, budući da tehnički progres predstavlja uslov za humanitarni progres. Ipak, tehnički progres ne dovodi automatski do humanitarnog progresa. S tim u vezi, Markuze piše: „Tehnički progres, koji, kao takav, izvesno predstavlja prethodni uslov slobode, nikako još ne znači i ostvarivanje veće slobode. Dovoljno je uzeti ideju totalitarnog društva izobilja [...] da bi se uvidelo da su potrebe ljudi u njemu svakako više-manje zadovoljene, ali tako što se u njemu ljudima upravlja, njihovim privatnim i njihovim društvenim životom, od rođenja do smrti. Ako se ovde uopšte još može govoriti o sreći, može biti reči samo o sreći kojom upravljaju oni koji drže vlast u svojim rukama.” Ovoj pesimističkoj viziji kvalitativne dimenzije progresa Markuze suprotstavlja svoju „utopijsku” tezu da bi moderno industrijsko društvo veoma brzo moglo da dostigne stepen u kojem bi načelo represije, koje je, prema Frojdovom tumačenju, do sada upravljalo istorijskim razvojem kulture i civilizacije, moglo da se pokaže kao zastarelo.

Prevod: Branko Jelić
Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednik: Predrag Šarčević