Umetnost interpretacije – Karlos Klajber

Ovaj dirigent je 1930. kao Karl Klajber u Berlinu, u austrijsko-američkoj porodici, po preseljenju u Argentinu sredinom ove decenije, dobija špansku verziju imena – Karlos. Klajberov otac, dirigent Erih Klajber je rano uočio talenat svog sina, ali nije smatrao da muzika treba da mu bude životni poziv. Karlos Klajber je tako u Cirihu započeo studije hemije, koje je prekinuo, shvativši da želi da se trajno posveti muzici. Karijeru je započeo kao korepetitor u Minhenu, a dirigentski debi imao je 1954. godine u Potsdamu. Početkom šezdesetih godina prošlog veka, radio je kao kapelmajstor Nemačke opere na Rajni u Diseldorfu i Duizburgu, a potom i u operama u Cirihu i Štutgartu. Ipak, najvećim delom svoje profesionalne karijere, Karlos Klajber je bio slobodni umetnik, što je bilo neobično za jednog dirigenta svetske reputacije.

Fokus njegovog dirigentskog angažmana je bila opera, iako nije bio stalni šef-dirigent nijedne operske kuće. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere, Klajber je uspešno dirigovao izvođenjima oko četristo operskih predstava, od Bajrojta, preko Kovent gardena i Metropoliten opere, te značajnih operskih kuća Evrope. Kada je reč o orkestarskim nastupima, održao je samo 96 koncerata, što je broj nastupa koje bi druge njegove kolege obavile za samo par sezona. Ali upravo mu je ovakav način rada – temeljan, fokusiran, neupožurivan – omogućio da stekne legendarnu auru. Naime, 2011. godine Magazin Bi-Bi-Si je sproveo anketu u kojoj su učestvovali danas najpoznatiji svetski dirigenti kao što su Valerij Gergijev, Gustavo Dudamel, Suzana Melki ili Maris Jansons, u kojoj je Klajber izabran za najboljeg dirigenta prošlog veka, ispred Lenarda Bernstajna i Klaudija Abada. Činjenica da se veliki broj savremenih dirigenta opredelio upravo za Klajbera kao izvor inspiracije i uzora, objašnjava se time što je on posedovao jedinstven entuzijazam i posvećenost svakom detalju, kada je muzika u pitanju, a njegove višednevne probe sa ansamblima, bile su garant besprekornih izvođenja, koja uprkos uigranosti, nisu gubila na spontanosti.

Klajberov biograf, Čarls Barber prometio je da su se u njegovom dirigentskom stilu susreli „nemačka analitičnost, forma i disciplina sa ekspresivnom vitalnošću latinoameričkih plesova, ritma i radosti. Trebalo je da prođe dvadeset godina od formativnog početka, da dirigent koji je kršten kao Karl postane Karlos. On nikad nije odustao od te fascinantne kulturne biohemije. I ona je oblikovala sve što je on radio”, zaključio je Barber.

Svedočanstva umetnika koji su sarađivali sa Klajberom, poput Plasida Dominga, govore o njegovom „muzičkom i dramskom uvidu, analitičkim sposobnostima, tehnici i metodu kojim je objašnjavao šta želi... Kada radim sa njim”, rekao je Domingo „imam osećaj da on zna zašto je kompozitor napisao svaku pojedinačnu notu, kako je tretirao svaku frazu i zamislio svaki detalj orkestarske boje baš na taj način”.

Suzana Melki je primetila da je on „pružao neverovatnu energiju tokom izvođenja”, ali i činjenicu da je imao „pet puta više vremena za probe nego što to danas imaju dirigenti”, dodajući i da smatra „da je on to zaslužio jer je njegova vizija bila izuzetna, znao je šta želi, a pažnja koju je posvećivao detaljima je bila istinski inspirativna”.

Karlos Klajber bio je veoma enigmatična i zatvorena ličnost. Tokom čitavog života, dao je samo jedan intervju, a teško se i odlučivao da studijski zabeleži svoje interpretacije. Međutim, one koje su ostale zapisane, dobijale bi nepodeljene pohvale kritike i publike. Svako Klajberovo pojavljivanje za dirigentskim pultom smatrano je svojevrsnom muzičkom svečanošću, budući da je nastupao veoma retko. Početkom devedesetih godina se u potpunosti povukao sa podijuma, nastupajući samo na privatnim ili dobrotovrnim koncertima. Umro je 2004. godine, u Konjšici kraj Litije, u centralnoj Sloveniji, gde je i sahranjen.

Dok je njegova interpretacija Betovenove Pete simfonije naišla na gotovo univerzalno odobravanje, Sedma je izazvala i neka kontroverzna mišljenja. Kritičare je pre svega zbunilo Klajberovo namerno „spuštanje tenzija” gde god je bilo moguće, izbegavanje prenaglašene emocionalnosti, poput insistiranja na picikato završetku drugog stava, umesto raskošnog legata. U tom smislu, ističe se pre „atletski karakter” umesto lirizma ovog dela, insistiranjem na preciznom ritmu i neumitnom toku, kojim suzbija prenaglašavanja određenih tekstura. Time se stvara tenzija na nivou makro strukture – dok je prvi stav „vojnički precizan”, čuveni drugi, dramatični i emotivno napregnuti je donekle suzdržaniji i apstraktniji nego u interpretacijama drugih dirigenata, čime olakšanje koje donose skerco i finale, postaje još efektnije.

Urednica emisije: Ivana Neimarević